Колубарска битка (1): Рат наметнут у незгодном тренутку

Пред Колубарску битку, као једну од почетних, али практично прву велику и задњу битку прве године Првог светског рата, ситуацију у свету, поготово у Европи и ближем окружењу, карактерисале су све оне противречности које су у ствари и биле прави узрок рата. Наведене противречности су се огледале у неравномерној развијености великих и моћних капиталистичких земаља и оних које су, својим све већим и убрзаним степеном развоја, то желеле постати.

Прву групу тзв. старих, развијених и моћних капиталистичких и империјалистичких земаља су чиниле пре свега Француска и Енглеска које су, кроз колонијализам, владале највећим делом света тежећи да одрже такво стање.

С друге стране су се појавиле, до тада мање силе, али са далеко бржим темпом развоја, стално растућом моћи и великим амбицијама: САД, Немачка и Аустроугарска. Потоње две, незадовољне неравномерним освајањима, расподелом колонија и извора сировина у свету и неравномерним извозом капитала, тражиле су могућност ширења животног простора - логично у првом реду на рачун слабијих суседа. А од суседа је за то најповољнији, најлакши, природно неискориштени, неразвијени и политички разједињени Балкан, првенствено Србија и Црна Гора. Аустроугарски владајући кругови су, сматрајући да монархија неће моћи задржати јужнословенске покрајине ако на Балкану постоји снажна Србија, вребали прилику за дуго припремани и коначни обрачун са Србијом. У сенци ових размишљања и планова је у ствари стајала Немачка. Подстичући је на агресију на Србију октобра 1913. године Виљем II изјављује: "Можете бити сигурни да ја стојим иза вас и да сам готов да извучем мач кад год ваша акција то буде захтевала".

За овај простор, услед вакума насталог одласком руинираног турског царства, поред Немачке и Аустроугарске такође су традиционално  заинтересоване и већ споменуте старе капиталистичке и моћне, али просторно даље  силе: Француска, Енглеска  и Русија. У таквом амбијенту брзог економског и индустријског развоја који је разлику у развијености и моћи, међу развијеним државама смањивао, а према заосталим и неразвијеним све више повећавао, неминовно изнуђујући нову немилосрдну поделу света, настала су два војнополитичка блока империјалистичких држава: силе Тројног савеза или Централне силе и силе Тројног споразума или Антанте. Наравно, блок Централних сила је настао први од земаља које нису биле задовољне тадашњом поделом света и које су своје уједињавање виделе у функцији прављења нове поделе као свог основног циља. У савез су прво, (1879. године) ступиле Аустроугарска (основана 1868. године)  и Немачка,  као реакција на све очигледније слабљење Турске империје на Балкану, видевши себе као првог и основног (али не и јединог) конкурента за наследника. Савезу се касније (1882. године) прикључила и Италија док су Румунија, а поготово Бугарска од почетка па до краја калкулисале тражећи начин да, уз што мање сопствено излагање задовоље неке своје сопствене интересе. Јапан и Турска су се прикључили 1914, а Бугарска 1915. године.

Као логична реакција на стварање блока Централних сила и реално процењујући опасност тога везивања, државе које су желеле да задрже постојеће стање и које нови светски поредак, поготово на своју штету нису хтеле дозволити, основале су контра блок - Тројни споразум или Антанту. Споразум су прво направиле Француска и Русија (1892. године), затим  Француска и Енглеска (1904. године) и на крају, (1907. године) Енглеска и Русија. Србија и Црна Гора нису имале директне споразуме ни са једном земљом или блоком, али су по природи ствари биле на страни Антанте. Овом савезу су се, зависно од интереса, прикључивале и друге земље Балкана, Европе и света па чак и из блока Централних сила: Италија (1915. године), Румунија и Португалија (1916. године), САД, Кина и Грчка (1917. године).

Припреме за рат

За рат су дуго вршене опсежне припреме. На дипломатском плану се водила жива дипломатска активност, удешавали разговори и преговори, од отворених до закулисних. Земље су настојале привући што више нових савезника, а да се разбију или ослабе супарнички блокови. Посебна пажња се посвећивала економским припремама, а буџетским прерасподелама и одобравањем ратних кредита, огромно су нарасли расходи за војску. Сходно својим интересима, могућностима и односима, око  главних земаља ова два блока  се, желећи или не желећи,  окупило 33 земље света које је усисао вихор Првог светског рата.

Кључне земље ова два савеза су имале пресудну улогу и на Србију и Црну Гору за време рата: Централне силе на  челу са Немачком и Аустроугарском – имале су негативну до нивоа мржње и геноцида, а силе Антанте - позитивну до нивоа хладне сарадње, задовољења властитих интереса па чак и злоупотребе. Без обзира на све то, једино је Србија та која води частан, наметнути рат за слободу, спас државе и народа од окупације моћне империје.

Иако је аустроугарска Врховна команда, по једној варијанти, ценила да је најважније постићи успех на Истоку па да после рашчисти са Србијом и Црном Гором, њен генерал и командант Балканске војске, Оскар фон Поћорек, је инсистирао да се прво разбије српска војска и Србија чијим би падом био, не само повећан углед монархије већ би се и убрзале одлуке Бугарске и Турске за улазак у рат на страни Централних сила па чак и Румуније и Грчке. Поћореков план офанзиве на центру а дефанзиве на крилима је одобрен. По том плану је требало да са запада пређе Дрину и Саву, овлада гребеном Гучево - Борања - Јагодња - Соколска планина и Мачвом након чега концентричним нападом према Ваљеву окружити и уништити главне српске снаге у западној Србији.

Наведеним карактеристикама стања уочи Првог светског рата само се пред Колубарску битку, као отежавајуће чињенице, могу додати први порази аустроугарске војске у првим биткама на почетку рата управо у Србији; на Церу, августа 1914. године и поновном неуспелом покушају у бици на Дрини, септембра и октобра исте године. Уз велике губитке и са ова два неуспеха углед аустроугарске војске не само да није, како је планирано, порастао већ су и војска и држава  биле осрамоћене и понижене, а жеља за осветом и уништењем српске војске и државе те враћање пољуљаног угледа добија неслућене размере и постаје императив.

У таквим околностима, компромитовани командант Балканске војске генерал Оскар фон Поћорек, пун мржње и вапећи за осветом, обезбеђује сагласност политичких кругова осрамоћене Хабзбуршке монархије и Начелника штаба аустроугарске Врховне команде Конрада фон Хецандорфа за наставак офанзиве на Србију и српску војску којом би се и једно и друго дефинитивно уништили. Све ово ће се сублимирати и експонирати у жестини нових насртаја на Србију, у првом реду у Колубарској бици 1914. године, а поготово у биткама 1915. и 1916. године.

Цели период скупих, али успешних ослободилачких ратова против Турске и Бугарске у 19. и почетком 20. века за обнављаље српске државе и борба за националну независност, одвијао се под сталном претњом аустроугарске монархије. Она се плашила да, са једне стране, други народи под њеном управом (у БиХ, данашњој Хрватској и сл. - поготово Срби) не крену истим путем борбе за ослобођење или чак прикључење Србији. С друге стране, рестаурација снажне српске државе је била директна препрека већ поменутим империјалистичким амбицијама доминације у региону и након одласка Турске царевине, проширења и приближавања Аустроугарске (и Немачке) ка Блиском истоку и Азији. Претња се нарочито повећала након насилне промене на српском престолу маја 1903. године када, после Аустроугарској наклоњених Обреновића, на српски престо долази тих и повучен, али у основи ратоборан и храбар и при томе Русији наклоњени Петар I Карађорђевић. Одбацивањем дотадашње сарадње, утицаја и контроле Беча, прекидом уносних трговинских односа (царински рат 1908. године) и трговинско и политичко окретање Русији и другим југоисточним суседима, брига Србије за српски народ, у првом реду у БиХ, а под Аустроугарском (Анексија БиХ 1908. године) и њен, после успешних балканских ратова, растући углед у Европи и свету, довели су, уз већ споменуте суштинске узроке 1. светског рата, ситуацију пред неизбежно ратно стање. За то је требао само било какав повод, а за шта је искориштен Сарајевски атентат. Достављајући Србији тешки и понижавајући ултиматум за наводно утврђивање кривице за атентат, а који ниједна иоле озбиљна земља не би могла прихватити, Србија се нашла у веома неугодној ситуацији. И поред прихватања великог броја тачака из ултиматума, у управо завршеним ослободилачким балканским ратовима (против Турске 1912. и Бугарске. 1913. године), исцрпљена и истрошена Србија, иако је желела и покушала, ипак никако није могла избећи рат који јој је Аустроугарска већ одавно наменила и припремала. Имала је практично само две могућности: жртвовање националног суверенитета или рат.

Пошто није имала никакве савезничке уговоре ни са једним блоком или чланицом, Србија је била сама и осим покровитељства Русије, није имала савезника који би јој притекао у помоћ. Једине уговорне обавезе Грчке, савезнице у Другом балканском рату, да се помогну у случају напада неке треће силе, Грчка се настојала отарасити. Тако ће судбину Првог светског рата од почетка, са Србијом делити само Црна Гора, а њихови, уочи рата и на брзину направљени ратни планови, су подразумевали дефанзиву на почетку рата уз чекање развоја ситуације. Исто је подразумевало дубље ешалонирање главних снага да би им се просторно и временски омогућио маневар по унутрашњим операцијским правцима све док непријатељ не испољи правац дејства главних снага.

Прве битке

Рат је Србији наметнут у веома незгодном тренутку. Балкански ратови и мобилизација па демобилизација великог дела војске због албанске побуне после Другог балканског рата су до краја исцрпели материјално-финансијске резерве, истрошили наоружање и опрему. Недостајало је 120.000 пушака и знатна количина митраљеза, артиљерија, артиљеријска муниција и запреге, као и друга опрема: понтонирска, телеграфско- телефонска, санитетска, кола, коњи и сл. Одећа и логорска опрема су у ствари били бедни остаци из минулих ратова; нову су  имали само војници сталног кадра, првог позива окрпљену, другог позива поједине делове, а трећи позив је ратовао у свом народном оделу. У прилог Србији није ишао ни војногеографски положај: са севера и запада је била опасана аустроугарском територијом у дужини од око 600 км, а томе се, с обзиром да је била стална претња и да се такође спремала за рат, морало додати и око 500 км границе са Бугарском.

Србија је била исцрпљена и истрошена задњим ратовима (82.800 људи избачено из строја у балканским ратовима, од тога 31.800 погинулих и умрлих), али са огромним мотивом њених војника, ратним искуством и унутрашњим јединством од војника до политичара и краља. Са око четири милиона становника и око 450.000 мобилисаних војника (све што је било способно да носи пушку), успешно је дочекала први напад аустроугарске монархије, империје која је бројала око 50 милиона становника и која је на Србију кренула са 250.000 војника са намером да, већ у првим сукобима са "српском милицијом" разбије легенду са Куманова и Брегалнице те да се " у Србији покаже као снажна патрола у пијаној механи".

Њени порази, прво на Церу (12 - 24. августа 1914. године), а затим поновни неуспеси у бици на Дрини (септембар - новембар 1914. године) су не само спречили планирану "лагану шетњу до Ниша" већ и осрамотили аустроугарску војску и царство, нанели им велике људске, материјалне и политичке штете, а са друге стране поново потврдили порасли углед српске војске и државе. Ово су уједно биле и прве победе Антанте којој рат на другим фронтовима није био добро започео.

Уз отворене и познате претње и изведене нападе Аустроугарске, Србија је у то време имала проблема и са савезницима, у првом реду са Русијом. Први проблем је био за време битке на Церу када је Русија, плашећи се уласка Бугарске у рат, тражила од Србије да јој, ради отклањања те опасности, обећа уступак једног дела Македоније с тим што би Србија након ослобођења добила аустроугарске територије насељене Србима. Међутим после победе на Церу, од Србије изнесена идеја владама Русије, Француске и Велике Британије о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца под аустроугарском у заједничку државу са Србијом, није имала одјека и подршке.

Друго озбиљно размимоилажење савезника и Србије се огледа у прецењивању  њених способности и неуважавању тежине стања после победе у Церској битки. Наиме, савезници, у првом реду Русија, су тражили да Србија предузме офанзиву на аустроугарске снаге у Срему и у источној БиХ чиме би се предупредило пребацивање дела ових снага са Балкана у Галицију и фронтове удаљене 600 до 2.000км. Под притиском савезника српска Врховна команда је, више из солидарности, а не због спремности или уверења у оправданост исте, подузела офанзиву у Срему са једном (Првом) ојачаном армијом. Десетодневна авантура 1. армије и дела 2. армије у Срему, резултовале су њиховим новим напрезањима, трошењим и губицима, развлачењем зоне 2. армије и убрзањем одлуке генерала Поћорека да, 15 дана након пораза на Церу и протеривања преко Дрине и Саве,  а дан раније од првобитног плана, поново нападне Србију. Губици 1. армије, а поготово велики губици дела 2. армије при форсирању Саве на путу за, и још већи из Срема, њихово хитно враћање из Срема, исцрпљеност, увођење и ангажованост на тежишту дејстава аустроугарских снага (Врховна команда није имала респективне снаге у резерви) у крвавим дејствима која су уследила у новој офанзиви - бици на Дрини, су имала кључно негативан утицај  на неуспелу контраофанзиву 1. армије, повлачење српске војске септембра, октобра и до 15. новембра 1914. године као и на предстојећу дефанзивну фазу Колубарске битке.

Продор Ужичке и Санџачке војске у источну БиХ за време стабилизације и мировања фронта у западној Србији, није имао онај ефекат какав би имао да је изведен за време покушаја контраофанзиве 1. армије. Пошто је у то време на главном фронту у Србији било затишје, Поћорек је прикупио снаге од једног корпуса и избацио српске и црногорске снаге из БиХ.

Затишје и рововска војна на коју су обје стране биле приморане, и која је трајала више од месец дана, обе војске су искористиле за одмор, попуну и припрему за наставак дејстава. Аустроугарска војска је попуњена и људством и материјалом до пуне формације и чак ојачана артиљеријом тешког калибра. Насупрот томе, српска војска је добила незнатну попуну у људству, а велика оскудица у муницији, одећи и другој опреми је настављена. Српска артиљерија није више могла одговороти ни на 100-ти метак непријатеља, а многе батерије су, пошто су биле остале без муниције, као неупотребљиве одвлачене са фронта. Док су команданти дивизија морали буквално одлучивати о сваком артиљеријском метку, дотле су полуголи и боси војници стајали у рововима где је крајем октобра и почетком новембра већ било и снега. У међувемену је 8. новембра у Крагујевцу, одржана заједничка седница Владе и Врховне команде где је стање оцењено као врло критично. Из тога разлога је одлучено да се не приступи претходно планираној одбрани на линији Уб - Ваљево (на 50 - 60 км од Дрине), већ да се нова линија одбране организује на Колубари и Љигу. Иако је било бојазни (чак и предлога) да ће се, због недостатка муниције,  отпор можда морати обуставити, ипак је преовладало мишљење да се борба настави. Српска влада је такође упутила савезницима драматичан апел за помоћ, али и упозорење да ће се, "ако Србија клоне", седам аустроугарских корпуса наћи на другим фронтовима. Тек тада је Француска одлучила да Србији уступи 40.000 пројектила што је донекле, и у последњи час, олакшало ситуацију српској војсци и одржало веру у успех. Међутим кад су касније, после дугог чекања, пројектили почели пристизати, утврђено је да су неадекватни јер им је чаура била дужа за 2,5 мм. Исте је требало преправити а време је било веома драгоцено.

Такође, у сврху предузимања мера за побољшање стања у српским трупама, Врховна команда је тражила од команданата армија предлоге за смену команданата пукова који се нису адекватно држали  у претходним борбама. Међутим, ниједан такав предлог није сачињен, а команданти су имали само речи хвале за своје старешине. Врховна команда је ипак заменила, оболелог      и   рањеног команданта најзамореније и  најистрошеније 1. армије, генерала Петра Бојовића. Дужност команданта 1. армије је преузео дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде, до тада два пута пензионисани и активирани генерал Живојин Мишић у Мионици 14. новембра, у тренутку гротескног повлачења српске војске и народа ка Колубари и Љигу.

Петар Бојовић

Годишњица

Колубарска битка била је једна од најзначајнијих битака између војске Краљевине Србије и Аустроугарске монархије у Првом свјетском рату. Вођена је од 16. новембра до 15. децембра 1914. године, а поводом 102. годишњице ове славне битке "Глас Српске" ће у неколико наредних издања "Гласа плус" објавити фељтон аутора Боре Гороње, пуковника у пензији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.