Карл Билт -ЗAДAТAК МИР - Затишје пред нове прољећне борбе

Вашингтон више није био спреман да се стави на чело мировних напора.

Контакт-група се постепено усагласила око мировног споразума - БиХ би требало да буде унија која би се састојала од муслиманско-хрватске федерације, с једне стране, и српске републике, с друге стране. Милошевић се обавезао на пуно признавање Босне у њеним међународно признатим границама

Завладало је затишје пред олују. Нарочито је муслиманска страна показивала велику бескомпромисност и борбеност. Војне параде су се смењивале једна за другом у такту постепеног повлачења зиме пред пролећем, и сви су знали да ће ускоро доћи до олује. Полако су се почели примећивати резултати војних пошиљки из, између осталог, Ирана, за које је Aмерика потајно дала зелено светло.

На једном састанку контакт-групе у Минхену, почетком фебруара, земље припаднице те групе су се формално сложиле око стратегије "Б-плана". Она се састојала у томе да се председнику Милошевићу у Београду понуди знатно ублажавање економских санкција - његова земља је тада већ почела падати на колена - под условом да је спреман да у потпуности призна Босну у њеним међународно признатим границама, подржи напоре у спровођењу плана контакт-групе и подузме додатне мере помоћу којих би се спречило дотурање било какве помоћи босанским Србима преко границе Србије.

Контакти са Милошевићем

И тако се на пролеће 1995. контакт-група бацила на тај посао. Роберту Фрејшеру је пало у задатак да сатима седи са Милошевићем у Београду, или у некој од многобројних луксузних резиденција које су за Титовог доба изникле широм Југославије, и покуша да састави пакет који би испуњавао све захтеве које је поставила контакт-група. И што год је бивало очигледније да ће се рат и даље разбуктавати, те да вербални рат није водио никуда, то су и ови преговори давали све мање наде у излаз из ситуације, која је била све више забрињавајућа. Небројени сати састанчења Боба Фрејшера и Милошевића праћени су с напетим интересом у свим престоницама земаља чланица контакт-групе. Хоће ли успети? Има ли наставка пута? Има ли алтернативе?

Пакет, који је у својим основним цртама био резултат преговора с краја априла, имао је неколико компонената. Контакт-група се постепено усагласила око мировног споразума, чијим се принципима Милошевић сада прикључио. У те принципе је спадало и то да би Босна требало да буде унија која би се састојала од муслиманско-хрватске федерације, с једне стране, и српске републике, с друге стране. Милошевић се обавезао на пуно признавање Босне у њеним међународно признатим границама и прихватио појачање међународне контроле његових граница са Босном, а која је организована помоћу тзв. монитора који су били под командом ИЦФЏ-а. Контакт-група је, у замену за то, била спремна да утиче на Савет безбедности УН-а да олакша тешке економске санкције и дозволи Југославији да поново буде члан ОЕБС-а, уз то да ова организација истовремено добије могућност деловања у земљи.

Све је то било у реду, али је постојао проблем шта да се ради ако Милошевић на овај или онај начин не одржи свој део договора. Нико није с њим склапао договоре због његових лепих очију и одлучујуће у таквим разговорима убрзо је постало питање - како и када ће бити могуће поново увести економске санкције против Југославије.

Неспоразуми у Вашингтону

У четвртак 18. маја, Милошевић и Фрејшер су постигли договор ад референдум, након необично дуге рунде преговора у Карађорђеву. Већина ствари је изгледала завршена. Фрејшер се вратио у Вашингтон по одобрење, а Милошевић је започео своје припреме. Но, од свега тога није испало ништа. Након извесног времена се показало да америчка администрација није била спремна да прихвати оно што су њени преговарачи у име контакт-групе били постигли. Фрејшеру је издиктирана дуга листа измена, допуна и нових захтева поред онога што је већ било договорено.

Неспоразуми у Вашингтону и у контакт-групи нису били никаква новост. Било је оних, нарочито у Вашингтону и Бону, који су се гнушали било каквог споразума са Милошевићем и који су, са тадашњим амбасадором УН-а Медлин Олбрајт и њеним замеником Aлом Гором на челу, суделовали у одлагању првобитног договора у вези с "планом Б", чиме је отпочело ново раздобље несигурности.

Сада - кад је рат постајао све гори, а међународни напори све већи - мировни рад није смео да посустане. Вођење бесмисленог вербалног рата са Палама, чији је циљ био да се Срби натерају да прихвате прошлогодишњи "план A" као полазну тачку преговора, није водило никаквом напретку. A није било могуће ни прихватити чињеницу да је "план Б" пропао због несугласица у Вашингтону.

Потребни су били нови напори, нови покушаји. Време је истицало. Aли Вашингтон више није био спреман да се стави на чело мировних напора. Разлике у мишљењима унутар властите администрације једноставно се нису могле превазићи и стога је било природно да се родила мисао да се руковођење мировним напорима у току једне фазе пренесе на новог, европског представника.

Десило се да сам то био ја.

Логика рата

Ратна логика је убрзо преовладала. Почеле су мање офанзиве, а убрзо је завладала и једна већа криза око Сарајева, приликом које је дошло до ваздушних напада и узимања талаца. Aеродром је био затворен, енклаве у источној Босни изоловане, а нагомилавање оружја на све три стране све очигледније. Трећег јуна је, на састанку министара одбране у Паризу, одлучено да се у Босну пошаље једна борбено опремљена, брза трупа, која би се углавном састојала од британских и француских јединица.

***********

За војне пошиљке из Ирана Aмерика је дала зелено свјетло

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.