Karl Bilt -ZADATAK MIR - Zatišje pred nove proljećne borbe

Vašington više nije bio spreman da se stavi na čelo mirovnih napora.

Kontakt-grupa se postepeno usaglasila oko mirovnog sporazuma - BiH bi trebalo da bude unija koja bi se sastojala od muslimansko-hrvatske federacije, s jedne strane, i srpske republike, s druge strane. Milošević se obavezao na puno priznavanje Bosne u njenim međunarodno priznatim granicama

Zavladalo je zatišje pred oluju. Naročito je muslimanska strana pokazivala veliku beskompromisnost i borbenost. Vojne parade su se smenjivale jedna za drugom u taktu postepenog povlačenja zime pred prolećem, i svi su znali da će uskoro doći do oluje. Polako su se počeli primećivati rezultati vojnih pošiljki iz, između ostalog, Irana, za koje je Amerika potajno dala zeleno svetlo.

Na jednom sastanku kontakt-grupe u Minhenu, početkom februara, zemlje pripadnice te grupe su se formalno složile oko strategije "B-plana". Ona se sastojala u tome da se predsedniku Miloševiću u Beogradu ponudi znatno ublažavanje ekonomskih sankcija - njegova zemlja je tada već počela padati na kolena - pod uslovom da je spreman da u potpunosti prizna Bosnu u njenim međunarodno priznatim granicama, podrži napore u sprovođenju plana kontakt-grupe i poduzme dodatne mere pomoću kojih bi se sprečilo doturanje bilo kakve pomoći bosanskim Srbima preko granice Srbije.

Kontakti sa Miloševićem

I tako se na proleće 1995. kontakt-grupa bacila na taj posao. Robertu Frejšeru je palo u zadatak da satima sedi sa Miloševićem u Beogradu, ili u nekoj od mnogobrojnih luksuznih rezidencija koje su za Titovog doba iznikle širom Jugoslavije, i pokuša da sastavi paket koji bi ispunjavao sve zahteve koje je postavila kontakt-grupa. I što god je bivalo očiglednije da će se rat i dalje razbuktavati, te da verbalni rat nije vodio nikuda, to su i ovi pregovori davali sve manje nade u izlaz iz situacije, koja je bila sve više zabrinjavajuća. Nebrojeni sati sastančenja Boba Frejšera i Miloševića praćeni su s napetim interesom u svim prestonicama zemalja članica kontakt-grupe. Hoće li uspeti? Ima li nastavka puta? Ima li alternative?

Paket, koji je u svojim osnovnim crtama bio rezultat pregovora s kraja aprila, imao je nekoliko komponenata. Kontakt-grupa se postepeno usaglasila oko mirovnog sporazuma, čijim se principima Milošević sada priključio. U te principe je spadalo i to da bi Bosna trebalo da bude unija koja bi se sastojala od muslimansko-hrvatske federacije, s jedne strane, i srpske republike, s druge strane. Milošević se obavezao na puno priznavanje Bosne u njenim međunarodno priznatim granicama i prihvatio pojačanje međunarodne kontrole njegovih granica sa Bosnom, a koja je organizovana pomoću tzv. monitora koji su bili pod komandom ICFDž-a. Kontakt-grupa je, u zamenu za to, bila spremna da utiče na Savet bezbednosti UN-a da olakša teške ekonomske sankcije i dozvoli Jugoslaviji da ponovo bude član OEBS-a, uz to da ova organizacija istovremeno dobije mogućnost delovanja u zemlji.

Sve je to bilo u redu, ali je postojao problem šta da se radi ako Milošević na ovaj ili onaj način ne održi svoj deo dogovora. Niko nije s njim sklapao dogovore zbog njegovih lepih očiju i odlučujuće u takvim razgovorima ubrzo je postalo pitanje - kako i kada će biti moguće ponovo uvesti ekonomske sankcije protiv Jugoslavije.

Nesporazumi u Vašingtonu

U četvrtak 18. maja, Milošević i Frejšer su postigli dogovor ad referendum, nakon neobično duge runde pregovora u Karađorđevu. Većina stvari je izgledala završena. Frejšer se vratio u Vašington po odobrenje, a Milošević je započeo svoje pripreme. No, od svega toga nije ispalo ništa. Nakon izvesnog vremena se pokazalo da američka administracija nije bila spremna da prihvati ono što su njeni pregovarači u ime kontakt-grupe bili postigli. Frejšeru je izdiktirana duga lista izmena, dopuna i novih zahteva pored onoga što je već bilo dogovoreno.

Nesporazumi u Vašingtonu i u kontakt-grupi nisu bili nikakva novost. Bilo je onih, naročito u Vašingtonu i Bonu, koji su se gnušali bilo kakvog sporazuma sa Miloševićem i koji su, sa tadašnjim ambasadorom UN-a Medlin Olbrajt i njenim zamenikom Alom Gorom na čelu, sudelovali u odlaganju prvobitnog dogovora u vezi s "planom B", čime je otpočelo novo razdoblje nesigurnosti.

Sada - kad je rat postajao sve gori, a međunarodni napori sve veći - mirovni rad nije smeo da posustane. Vođenje besmislenog verbalnog rata sa Palama, čiji je cilj bio da se Srbi nateraju da prihvate prošlogodišnji "plan A" kao polaznu tačku pregovora, nije vodilo nikakvom napretku. A nije bilo moguće ni prihvatiti činjenicu da je "plan B" propao zbog nesuglasica u Vašingtonu.

Potrebni su bili novi napori, novi pokušaji. Vreme je isticalo. Ali Vašington više nije bio spreman da se stavi na čelo mirovnih napora. Razlike u mišljenjima unutar vlastite administracije jednostavno se nisu mogle prevazići i stoga je bilo prirodno da se rodila misao da se rukovođenje mirovnim naporima u toku jedne faze prenese na novog, evropskog predstavnika.

Desilo se da sam to bio ja.

Logika rata

Ratna logika je ubrzo preovladala. Počele su manje ofanzive, a ubrzo je zavladala i jedna veća kriza oko Sarajeva, prilikom koje je došlo do vazdušnih napada i uzimanja talaca. Aerodrom je bio zatvoren, enklave u istočnoj Bosni izolovane, a nagomilavanje oružja na sve tri strane sve očiglednije. Trećeg juna je, na sastanku ministara odbrane u Parizu, odlučeno da se u Bosnu pošalje jedna borbeno opremljena, brza trupa, koja bi se uglavnom sastojala od britanskih i francuskih jedinica.

***********

Za vojne pošiljke iz Irana Amerika je dala zeleno svjetlo

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.