Фото: Карл Билт -ЗAДAТAК МИР - Велика дипломатска битка на Балкану
Интерни политички преображај у Републици Српској не би био могућ одједном, али би био могућ у даљој перспективи и сада је требало почети радити на томе.
Без подршке из Москве, моје могућности да ишта постигнем би се врло брзо смањиле. Један од разлога састајања Вијећа за спровођење Дејтонског споразума биле су, у ствари, припреме за наредне изборе
Aли, поред тога, он је још порицао да је Караџићев председнички положај представљао кршење споразума, као и то да сам ја фактички имао могућност да поново уведем санкције уколико оценим да је то неопходно. Уследила је једна доста дуга расправа да би на крају Милошевић послао министра спољних послова Милутиновића да донесе њихове властите примерке дејтонског Устава и резолуције Савета безбедности. Они су читали наглас текст из својих примерака, а ја из својих. На крају је чак и Милошевић морао признати да је било онако како сам ја тврдио, а он порицао.
Милошевић је на тај начин био упозорен. Хтео сам да та ствар буде јасна пре него што питање Караџића постане конкретно актуелно, али без публицитета и клепетања по новинама. Осим тога, хтео сам да зна да ће то питање, пре или касније, бити међу првим тачкама на мом дневном реду и да ћу од њега тражити да испуни обећања која је дао у Дејтону.
Ово је био један део мојих припремних активности у вези с тим питањем. Други део био је да себи осигурам подршку или барем разумевање у Москви. Aко бих оштро кренуо у решавање овог питања без подршке из Москве, моје могућности да ишта постигнем би се врло брзо смањиле.
Следећи важан корак био је састанак са Већем за спровођење Дејтонског споразума у Сарајеву, 24. априла. Хтео сам да им изложим своју стратегију, коју сам сматрао остварљивом, и да добијем њихову подршку.
Био је то састанак од великог симболичког значаја. До тада смо се најчешће састајали у Бриселу. Сада је цело Веће за спровођење Дејтонског споразума са својим представницима из различитих земаља требало први пут да дође у Сарајево. Било је ту великих тешкоћа практичне природе, али је италијанско ваздухопловство након неког времена пристало да нам стави на располагање један транспортер којим би се чланови Већа довезли до Сарајева и назад. Ово се дешавало много пре успоставе било каквих нормалних веза између Сарајева и осталог света.
Наиме, на конференцији за процену резултата Дејтонског мировног процеса, која је требало да буде одржана 15. јуна у Фиренци, ваљало је дискутовати и одлучити се за мере које ћемо предузети.
Скицирао сам стратегију која се састојала од четири тачке.
Као прво, да се разговара са кључним особама и кључним владама које ће моћи да пошаљу снажне и координисане поруке које би за српску страну биле веродостојне. Писмо Примакову већ је било послато. Знао сам да Београд има добре односе с Aтином, а требало би искористити и жељу малене Црне Горе да се отвори према свету.
Као друго, брзо повећати обим и интензитет контаката у ширем смислу у различитим деловима Републике Српске. Морамо директно објаснити шта нам је циљ, да желимо сарађивати и помоћи, те на тај начин покушати створити опозицију која ће се борити против изолационе и опструктивне политике, и која ће представљати алтернативу таквој политици на Палама. Интерни политички преображај у Републици Српској не би био могућ одједном, али сам веровао да би био могућ у даљој перспективи и сада је требало почети радити на томе.
Као треће, потрудити се да прибавимо инструменте у облику економске помоћи захваљујући којима би фактички било могуће стимулисати оне које треба стимулисати. До сада су углавном све могућности за пружање помоћи српској страни биле блокиране, што је умногоме ограничавало наше могућности да стимулишемо бољу политику код нпр. локалних руководстава.
И као четврто, потрудити се да се IFOR активније ангажује. IFOR мора бити спреман да изолује Караџића. На састанку Већа за спровођење Дејтонског споразума нисам наводио никакве детаље у вези са својим размишљањима, али сам нагласио да морамо снажно прионути на све четири тачке ако хоћемо да имамо било какву шансу за успех.
Ова моја стратегија је, уопштено гледано, добила подршку од Већа за спровођење Дејтонског споразума. Увече, док су чланови Већа седели у авиону на путу назад у Милано, састао сам се са шефом ARRC-овог штаба, информисао га и детаљније му образложио шта сам мислио да је било могуће тражити од IFOR-а да учини.
По мом мишљењу, било је важно ограничити Караџићеву слободу кретања тако да можемо ометати и ограничавати његове политичке активности.
Било је крајње иритирајуће то да је он могао готово неометано путовати широм земље и агитовати, само промакнути мимо IFOR-ових контролних пунктова и понашати се као да се апсолутно ништа није догодило. То не само да је ометало цео политички процес већ је поткопавало и ауторитет међународне заједнице.
(Наставиће се)
Главни разлог састајања Већа за спровођење Дејтонског споразума биле су, у ствари, припреме за наредне изборе, док је за мене било најважније да добијем подршку за своју стратегију политичке акције у решавању питања званог Караџић. Рекао сам им да се ситуација онаква каква је била више није могла толерисати и да нам је остало отприлике шест седмица да то променимо.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.