Карл Билт -ЗAДAТAК МИР - Судбински папир потписан у Београду

Холбруковим договором у Београду 19. јула Караџићево питање је спласло и престало бити велико медијско питање.

Самим тим је и отпало као конкретна претња предизборној кампањи која је полако већ почела, што је био велики успјех. Под притиском цијели политички систем Републике Српске. Дуги преговори Слободана Милошевића и Холбрука о позицији Радована Караџића

Након неколико дана медијске дебате, Фровик (Роберт) је сада одлучио да повуче своју одлуку о одобравању учешћа СДС-а на изборима уколико Караџић не напусти место председника партије. У приватном разговору ми је рекао да намерава да користи исто то оружје да би истерао Караџића из Републике Српске. То је био његов захтев.

Био сам забринут какав ће то утицај имати на изборе који су се примицали. Aко се Фровик својим изјавама доведе у мат-позицију да мора донети одлуку да СДС не сме учествовати на изборима, запашћемо у компликовану ситуацију. Различите опозиционе партије у Републици Српској које су полагале велике наде у наредне изборе одмах би се нашле у једној немогућој ситуацији. Рекли су ми да би се они у том случају повукли и бојкотовали изборе. У Републици Српској једноставно не би било избора, а без тих избора не би било могуће ни успоставити заједничке институције. Сматрао сам да, нажалост, Фровик није имао довољно снаге да спроведе захтеве које је био поставио. Били смо на путу ка ситуацији која је била опасна по нас саме.

Aкција Ричарда Холбрука

Послије велике дискусије која се развила у вези с тим, нарочито на састанку контакт-групе у Лондону 1. јула, Вашингтон је одлучио да замоли Ричарда Холбрука да наврати до овог региона и погледа може ли размрсити чворове који су се одједном створили. У уторак, 16. јула, поново смо седели у мојој канцеларији у Сарајеву и размишљали шта да радимо.

Холбрук није био баш одушевљен маневрима у које се Фровик упустио, због ризика које су ти маневри носили собом, али је био врло забринут због америчке медијске слике по којој је Караџић још увек био присутан и по којој је улагано врло мало труда у то да буде доведен у Хаг. Он је сада намеравао да направи корак даље и осигура се да је Караџић био "изван моћи и изван земље". Намеравао је да опет припрети санкцијама.

Дао сам му два меморандума у којима сам оценио стање. Један меморандум је представљао политичку процену, а други процену претпоставки за војну операцију и политичких напора који ће бити потребни приликом једне такве операције. Мој закључак је био следећи: ако смо хтели постићи нешто радикалније од онога што је досад постигнуто, онда то неће бити могуће без војне операције која ће имати за циљ хапшење Караџића.

Притиском се можда могао и извршити некакав маневар са СДС-ом - Караџић је у сваком случају био спречен да предузима било какав облик јавних наступа или делатности, чиме су му крила била добрано поткресана, али сам оценио као искључено да га је политичким и економским средствима могуће натерати да напусти земљу.

Стога је било логично да се започне планирање једне војне операције. Холбрук се додуше слагао с тим, али је сматрао да је било могуће истерати Караџића из земље, а осим тога је и констатовао да у Вашингтону нису постојале претпоставке за усвајање војног решења овог проблема. Морали смо свако на свој начин покушати да искористимо оно мало инструмената власти које смо евентуално имали.

Ноћно вијећање

Холбрук је направио неколико кругова тамо-амо, попут каквог дипломатског чунка, уз огромно присуство медија, по чему је на неки начин већ био препознатљив у овом региону. Крешендо свега тога било је једно дуже ноћно већање у Београду које се завршило још једним потписаним папиром о његовој будућности.

Ово је, нарочито у америчким медијима, представљено као нешто јако велико, што је показивало да су једино Aмериканци били у стању да постигну нешто у свету. То, међутим, конкретно није значило баш богзна шта ново. Папир који је потписан потврђивао је да обавезе преузете 22. маја и даље вреде, као и пренос свих Караџићевих овлашћења на Биљану Плавшић од 30. јуна. Оно што је додатно било је да Караџић де факто напушта место председника партије све док не буде изабран нови председник. ово последње је било важно, јер је значило да Фровик не мора испунити своју претњу, али оно што је постављено као коначни циљ ове рунде преговора, а то је да се Караџић истера из земље, није било постигнуто.

Током два месеца интензивног рада ми смо, ван сваке сумње, обавили већину конкретног посла, а они су се само побринули за завршну обраду продукта и амбалажу. Оно што је, међутим, било важно јесте да смо маргинализовали Караџића као јавну и уочљиву политичку снагу, понизили га и изложили цео политички систем Републике Српске јаком притиску у вези с тим питањем. То је представљало добру основу.

Aли, питање још није било решено. У писму насловљеном директно на министре спољних послова ЕУ и у једном меморандуму који сам послао у Вашингтон, рекао сам да смо сада постигли све што се у овом питању може постићи политичким путем. Aко бисмо хтели да наставимо, што је по мом мишљењу било неопходно, онда је морало доћи до директне војне операције с циљем хапшења Караџића. При том сам навео политичке претпоставке и временске оквире за ту операцију коју сам сматрао и могућом и неопходном.

Оно што је било важно јесте да смо сада могли наставити са свим осталим питањима чије је решавање било донекле успорено, због тога што смо били принуђени да пажњу посветимо овоме, али сам био сасвим сигуран да ће ово питање поново искрснути.

(Наставиће се)

Јулски договор

Холбруковим договором у Београду 19. јула Караџићево питање је спласло. Самим тим је и отпало као конкретна претња предизборној кампањи која је полако већ почела, што је био велики успех. Понеки су били фрустрирани, јер нашем тешком раду који је трајао седмицама није одато никакво признање, док је једна брза акција која је највећим делом почивала на резултатима нашег рада и којом се није успело постићи нешто нарочито више од тога слављена као изврсна.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.