Карл Билт -ЗAДAТAК МИР - Почетак краја рата пред очима странаца

Припадници IFOR-а хапсиће оптужене за ратне злочине само ако на њих случајно наиђу. Сада је требало надгледати спровођење мировног споразума у БиХ, у којој су Федерација и Република Српска биле равноправни партнери. Питање Превлаке бивало је све већи проблем између Загреба и Београда. Шта је значио NATO-ов план операције 40105

... У понедељак 18. децембра, окупили смо се на Петерсбергу код Бона да бисмо отпочели један део мировног процеса, односно преговоре о контроли наоружања. Неки већи успех било је немогуће постићи - сада је и питање Превлаке бивало све већи проблем између Загреба и Београда, али сам у сваком случају имао могућност да одржим први неформални састанак са Већем за спровођење Дејтонског споразума, које је било основано на Лондонској конференцији пре нешто више од недељу дана.

Нико није знао како ће се Караџић понашати у овој новој ситуацији. Важно је било да му што пре и пошаљемо што јасније сигнале како намеравамо да се односимо према њему. Ја с њим до тада, осим једног телефонског разговора у јуну месецу, нисам имао никаквих контаката, а контакте које сам имао с представницима Републике Српске одржавао сам, готово без изузетка, изван граница Босне.

Равноправни партнери                               

Aли, сада је ситуација била другачија. Сада је требало да надгледам спровођење мировног споразума у Босни, у којој су Федерација и Република Српска биле равноправни партнери. За мене би било важно да обим мојих релација са оба дела Босне буде једнак. И премда је Устав, према мировном споразуму, имао одредбу да особе оптужене пред Хашким трибуналом не могу заузимати јавне положаје, ипак је била чињеница да је Караџић председник и стварни вођа босанских Срба.

Већу за спровођење Дејтонског споразума сам објаснио да ћу Караџића настојати да маргинализујем и допринесем да постепено нестане из политичке арене, и да се уместо тога пресели у Хаг, на судски процес до кога пре или касније мора доћи. Нисам имао никаквих намера да променим своју политику у погледу контаката с њим, већ сам, напротив, намеравао да му ставим до знања да га ја и моји сарадници сматрамо непостојећим, али сам се бојао да ће он покушати да се етаблира након понижења које је Дејтон представљао за њега и да ће се једном само дрско појавити на некој седници коју бих имао са српском страном, пустити телевизију да све то пажљиво сними и касније од тога направити пропагандни материјал. Било је познато да је у таквим стварима био врло умешан.

 Нисам хтео да ми се то догоди. Због тога сам објаснио Већу за спровођење Дејтонског споразума да ћу да замолим IFOR да ми да пратњу приликом седница или посета српској страни, када би постојала опасност од једне такве завере, и рекао да ћу о томе информисати Караџића, преносећи му отворено поруку да би сваки покушај пропагандног преврата усмереног на мене довео до тога да га моја пратња ухапси.

 Иако ми то није била намера, ово ће, ипак, бити веома успешна обмана. IFOR није показивао ни најмањи интерес да ми да неку пратњу, поготово кад су чули шта је био крајњи циљ и задатак те пратње. Aмериканци су сва оваква питања обрађивали крајње опрезно.

Хапшење осумњичених

Када је NATO-ов савет одобрио план операције 40105, који је, у ствари, био прерађени стари план 40104, одобрио је истовремено SACEUR-ов предлог (SACEUR: Врховни заповедник NATO-ових снага у Европи, прим. прев.) да IFOR хапси особе оптужене за ратне злочине само ако на њих случајно наиђе у току извршавања других задатака и ако то тактичка ситуација буде у тренутку омогућавала. Дуго времена ће овакав начин размишљања утицати на то да се намерно избегавају ситуације у којима је постојао ризик од сусрета са осумњиченима за ратне злочине, а дати се у једну овакву ситуацију, какву сам ја тражио, било је, наравно, из те перспективе, неизводљиво. Ја сам свој захтев изложио директно NATO-овом савету у Бриселу, али је одговор који је уследио био безначајан, што је у пракси значило негативан.

   Упозорење је, у сваком случају, било издато и кад сам се касније кретао по том подручју ишао сам у пратњи снага обезбеђења које су се састојале од француских специјалаца. Пошто тада нисмо имали властитих аутомобила или других превозних средстава, позајмљивали смо аутомобил или неко друго возило од француских јединица у саставу IFOR-а. Тако су се, барем на почетку мог задатка, у мојој пратњи налазила возила са ознакама IFOR-а. Караџићу, наравно, није речено да та возила у стриктном значењу нису припадала IFOR-у и да је мој захтев, о коме сам га већ информисао, рекавши му да ми је одобрен, у ствари остао без подршке. Мој трик је успео и Караџић никада није ни покушао да изведе пропагандни преврат, за који смо, иначе, имали добре разлоге да сумњамо да је био планиран.

 У четвртак 21. децембра први пут сам дошао у Сарајево као високи представник. Сада више нисам могао, као што сам то чинио када сам био представник IFCY-а, користити ресурсе као што су, на пример, аутомобили и канцеларија УН-а у граду. Те ресурсе је, осим тога, преузела огромна НAТО-ова машинерија.

Војни разговор

Први састанак са заједничком војном комисијом JMC-а одржан је на аеродрому. Генерал Делић из AБиХ, генерал Будомир из ХВО-а и генерал Толимир из ВРС-а сели су за преговарачки сто и заједно са адмиралом Смитом, генералом Вокером и са мном почели пажљиво припремљену седницу четирију страна. Састанак је великим делом био ритуалног карактера. Они су изјавили да прихватају све војне одлуке мировног споразума, а IFOR је њих информисао на који начин ће се слати различите војне инструкције.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.