Karl Bilt -ZADATAK MIR - Početak kraja rata pred očima stranaca

Pripadnici IFOR-a hapsiće optužene za ratne zločine samo ako na njih slučajno naiđu. Sada je trebalo nadgledati sprovođenje mirovnog sporazuma u BiH, u kojoj su Federacija i Republika Srpska bile ravnopravni partneri. Pitanje Prevlake bivalo je sve veći problem između Zagreba i Beograda. Šta je značio NATO-ov plan operacije 40105

... U ponedeljak 18. decembra, okupili smo se na Petersbergu kod Bona da bismo otpočeli jedan deo mirovnog procesa, odnosno pregovore o kontroli naoružanja. Neki veći uspeh bilo je nemoguće postići - sada je i pitanje Prevlake bivalo sve veći problem između Zagreba i Beograda, ali sam u svakom slučaju imao mogućnost da održim prvi neformalni sastanak sa Većem za sprovođenje Dejtonskog sporazuma, koje je bilo osnovano na Londonskoj konferenciji pre nešto više od nedelju dana.

Niko nije znao kako će se Karadžić ponašati u ovoj novoj situaciji. Važno je bilo da mu što pre i pošaljemo što jasnije signale kako nameravamo da se odnosimo prema njemu. Ja s njim do tada, osim jednog telefonskog razgovora u junu mesecu, nisam imao nikakvih kontakata, a kontakte koje sam imao s predstavnicima Republike Srpske održavao sam, gotovo bez izuzetka, izvan granica Bosne.

Ravnopravni partneri                               

Ali, sada je situacija bila drugačija. Sada je trebalo da nadgledam sprovođenje mirovnog sporazuma u Bosni, u kojoj su Federacija i Republika Srpska bile ravnopravni partneri. Za mene bi bilo važno da obim mojih relacija sa oba dela Bosne bude jednak. I premda je Ustav, prema mirovnom sporazumu, imao odredbu da osobe optužene pred Haškim tribunalom ne mogu zauzimati javne položaje, ipak je bila činjenica da je Karadžić predsednik i stvarni vođa bosanskih Srba.

Veću za sprovođenje Dejtonskog sporazuma sam objasnio da ću Karadžića nastojati da marginalizujem i doprinesem da postepeno nestane iz političke arene, i da se umesto toga preseli u Hag, na sudski proces do koga pre ili kasnije mora doći. Nisam imao nikakvih namera da promenim svoju politiku u pogledu kontakata s njim, već sam, naprotiv, nameravao da mu stavim do znanja da ga ja i moji saradnici smatramo nepostojećim, ali sam se bojao da će on pokušati da se etablira nakon poniženja koje je Dejton predstavljao za njega i da će se jednom samo drsko pojaviti na nekoj sednici koju bih imao sa srpskom stranom, pustiti televiziju da sve to pažljivo snimi i kasnije od toga napraviti propagandni materijal. Bilo je poznato da je u takvim stvarima bio vrlo umešan.

 Nisam hteo da mi se to dogodi. Zbog toga sam objasnio Veću za sprovođenje Dejtonskog sporazuma da ću da zamolim IFOR da mi da pratnju prilikom sednica ili poseta srpskoj strani, kada bi postojala opasnost od jedne takve zavere, i rekao da ću o tome informisati Karadžića, prenoseći mu otvoreno poruku da bi svaki pokušaj propagandnog prevrata usmerenog na mene doveo do toga da ga moja pratnja uhapsi.

 Iako mi to nije bila namera, ovo će, ipak, biti veoma uspešna obmana. IFOR nije pokazivao ni najmanji interes da mi da neku pratnju, pogotovo kad su čuli šta je bio krajnji cilj i zadatak te pratnje. Amerikanci su sva ovakva pitanja obrađivali krajnje oprezno.

Hapšenje osumnjičenih

Kada je NATO-ov savet odobrio plan operacije 40105, koji je, u stvari, bio prerađeni stari plan 40104, odobrio je istovremeno SACEUR-ov predlog (SACEUR: Vrhovni zapovednik NATO-ovih snaga u Evropi, prim. prev.) da IFOR hapsi osobe optužene za ratne zločine samo ako na njih slučajno naiđe u toku izvršavanja drugih zadataka i ako to taktička situacija bude u trenutku omogućavala. Dugo vremena će ovakav način razmišljanja uticati na to da se namerno izbegavaju situacije u kojima je postojao rizik od susreta sa osumnjičenima za ratne zločine, a dati se u jednu ovakvu situaciju, kakvu sam ja tražio, bilo je, naravno, iz te perspektive, neizvodljivo. Ja sam svoj zahtev izložio direktno NATO-ovom savetu u Briselu, ali je odgovor koji je usledio bio beznačajan, što je u praksi značilo negativan.

   Upozorenje je, u svakom slučaju, bilo izdato i kad sam se kasnije kretao po tom području išao sam u pratnji snaga obezbeđenja koje su se sastojale od francuskih specijalaca. Pošto tada nismo imali vlastitih automobila ili drugih prevoznih sredstava, pozajmljivali smo automobil ili neko drugo vozilo od francuskih jedinica u sastavu IFOR-a. Tako su se, barem na početku mog zadatka, u mojoj pratnji nalazila vozila sa oznakama IFOR-a. Karadžiću, naravno, nije rečeno da ta vozila u striktnom značenju nisu pripadala IFOR-u i da je moj zahtev, o kome sam ga već informisao, rekavši mu da mi je odobren, u stvari ostao bez podrške. Moj trik je uspeo i Karadžić nikada nije ni pokušao da izvede propagandni prevrat, za koji smo, inače, imali dobre razloge da sumnjamo da je bio planiran.

 U četvrtak 21. decembra prvi put sam došao u Sarajevo kao visoki predstavnik. Sada više nisam mogao, kao što sam to činio kada sam bio predstavnik IFCY-a, koristiti resurse kao što su, na primer, automobili i kancelarija UN-a u gradu. Te resurse je, osim toga, preuzela ogromna NATO-ova mašinerija.

Vojni razgovor

Prvi sastanak sa zajedničkom vojnom komisijom JMC-a održan je na aerodromu. General Delić iz ABiH, general Budomir iz HVO-a i general Tolimir iz VRS-a seli su za pregovarački sto i zajedno sa admiralom Smitom, generalom Vokerom i sa mnom počeli pažljivo pripremljenu sednicu četiriju strana. Sastanak je velikim delom bio ritualnog karaktera. Oni su izjavili da prihvataju sve vojne odluke mirovnog sporazuma, a IFOR je njih informisao na koji način će se slati različite vojne instrukcije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.