Карл Билт -ЗAДAТAК МИР - Нема ништа од уније са три републике

Интензивним радом, првенствено америчких и руских представника, израђен је предлог поделе Босне по принципу 51 одсто територије муслиманско-хрватској федерацији, а осталих 49 одсто Србима.

Дискутовати о различитим војним алтернативама било је бесмислено све док је важила одлука Вашингтона да своју ногу неће положити на тло у БиХ. Срби су имали озбиљне примедбе на приједлог територијалног решења.

Задатак групе био је да након свих неуспелих планова из 1993. изради нови мировни план. Претпоставке за тако нешто су се промениле захваљујући уговору који је склопљен фебруара 1994. не само о завршетку рата између Муслимана и Хрвата у Босни већ и о почетку удруживања ових области у тзв. федерацију. Тиме је престала бити актуелна подела Босне на три републике удружене у једну унију, а што је био план ЕУ у јесен 1993. Полазишта су се морала променити.

Сада се рад на првом месту концентрисао на карту и на то како би се могао остварити мировни план. Интензивним радом, првенствено америчких и руских представника, израђен је предлог поделе Босне по принципу 51 одсто територије муслиманско-хрватској федерацији, а осталих 49 одсто босанским Србима. С бројем процената се одуговлачило доста дуго, али је најважније, наравно, било израдити конкретан и прихватљив предлог.

Тзв. План контакт-групе био је спреман да се изложи зараћеним странама 5. јула. Овај план се интерно називао "план A" и био је предлог око кога се није могло преговарати, предлог који је могао бити или прихваћен или одбачен. Предложена је једна карта, али не и израђен уставни предлог, као приликом ранијих мировних планова, већ је требало да дотичне стране касније погледају папире које би у вези с тим питањем израдили експерти.

Пропао план Контакт групе

Накнадно је било лако увидети неопходност постојања контакт-групе, као и њене почетне неуспехе. Преговори око карте и њених уставних принципа постали су компликовано америчко-руско ценкање. То је имало за последицу да је карта изгледала готово немогуће. Било је скоро незамисливо да се може представити мировни план који није садржавао никакве конкретне принципе о томе како ће се земљом управљати и како ће се она организовати. Aмбасадор Редман је, с америчке стране, одржавао блиске односе са Сарајевом у току тог рада, док су амбасадору Чуркину, с руске стране, различити маневри босанскосрпских лидера толико дојадили да су контакти били озбиљно поремећени.

Имајући ово у виду, зараћене стране су одговориле отприлике онако како се и могло очекивати. У Сарајеву је план прихваћен у апсолутном убеђењу да га друга страна неће прихватити. A на Палама, у главном селу босанских Срба, рекли су да им је тешко да заузму неки став с обзиром на то да још нису видели целокупан план. Истовремено су имали озбиљне примедбе на предлог територијалног решења.

Тако је план контакт-групе пропао. Било је свечано речено да је то "коначни план" и да се он могао само или прихватити или одбити. Сада, кад није био прихваћен, углавном се размишљало како наставити са радом. Истина, било је речено да пут који сада следи води ка продужетку санкција, пре свега против босанских Срба, али је истовремено било очигледно да би то довело до треће ратне зиме, након које би уследило пролеће и рат би поново узео маха.

Хиљаде избјеглица и војника

Европа, са стотинама хиљада избеглица из Босне и десетинама хиљада својих војника у Босни, није била спремна за то да се мировни процес замрзне. Желело се преговарати и преговарати све дотле док мир не буде могућ.

A некаквих стварних могућности за то скоро да није ни било. Дискутовати о различитим војним алтернативама било је бесмислено све док је важила одлука Вашингтона да своју ногу неће положити на босанско тло. A док год је тако, НAТО је претио празним оружјем.

У таквој ситуацији почела се рађати идеја о ономе што ће се касније назвати "план Б". Тај план ће представљати непосредни почетак мог мировног рада. За разлику од "плана A", који је био усмерен на интерни договор између зараћених страна и Босни, "план Б" је имао мало ширу перспективу, јер би различите земље које су настале након распада Југославије признале једна другу. Њих је свет већ био признао, али оне нису једна другу, а обостраним признавањем обавезале би се да ће настале границе поштовати као међународне.

Нарочито важно је, наравно, било натерати Београд, односно преостали део Југославије, да призна Босну као самосталну државу. Тиме би се руководству босанских Срба јасно ставило до знања да је њихов сан о уједињењу са Србијом скинуо с дневног реда не само свет већ и српско руководство у Београду. Да је то било од највеће важности произлазило је и из различитих изјава, у интерној српској дебати, да би такав корак представљао директну издају свега онога што су Срби покушавали да постигну.

(Наставиће се )

Зимско примирје

Различитим настојањима, од којих су највећу пажњу привукли напори које је чинио бивши амерички председник Картер приликом своје посете Сарајеву и Палама пред сам Божић 1994. склопљен је уговор о прекиду свих борби у току четири прва месеца 1995. То баш и није било тако неочекивано, јер зима ионако није била нарочито погодна за неке веће борбе и јер је изгледало да су обе стране биле заинтересоване да се одморе, извежбају и ојачају снаге пре већих окршаја до којих би дошло ако мировни напори ни овога пута не би успели.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.