Karl Bilt -ZADATAK MIR - Nema ništa od unije sa tri republike

Intenzivnim radom, prvenstveno američkih i ruskih predstavnika, izrađen je predlog podele Bosne po principu 51 odsto teritorije muslimansko-hrvatskoj federaciji, a ostalih 49 odsto Srbima.

Diskutovati o različitim vojnim alternativama bilo je besmisleno sve dok je važila odluka Vašingtona da svoju nogu neće položiti na tlo u BiH. Srbi su imali ozbiljne primedbe na prijedlog teritorijalnog rešenja.

Zadatak grupe bio je da nakon svih neuspelih planova iz 1993. izradi novi mirovni plan. Pretpostavke za tako nešto su se promenile zahvaljujući ugovoru koji je sklopljen februara 1994. ne samo o završetku rata između Muslimana i Hrvata u Bosni već i o početku udruživanja ovih oblasti u tzv. federaciju. Time je prestala biti aktuelna podela Bosne na tri republike udružene u jednu uniju, a što je bio plan EU u jesen 1993. Polazišta su se morala promeniti.

Sada se rad na prvom mestu koncentrisao na kartu i na to kako bi se mogao ostvariti mirovni plan. Intenzivnim radom, prvenstveno američkih i ruskih predstavnika, izrađen je predlog podele Bosne po principu 51 odsto teritorije muslimansko-hrvatskoj federaciji, a ostalih 49 odsto bosanskim Srbima. S brojem procenata se odugovlačilo dosta dugo, ali je najvažnije, naravno, bilo izraditi konkretan i prihvatljiv predlog.

Tzv. Plan kontakt-grupe bio je spreman da se izloži zaraćenim stranama 5. jula. Ovaj plan se interno nazivao "plan A" i bio je predlog oko koga se nije moglo pregovarati, predlog koji je mogao biti ili prihvaćen ili odbačen. Predložena je jedna karta, ali ne i izrađen ustavni predlog, kao prilikom ranijih mirovnih planova, već je trebalo da dotične strane kasnije pogledaju papire koje bi u vezi s tim pitanjem izradili eksperti.

Propao plan Kontakt grupe

Naknadno je bilo lako uvideti neophodnost postojanja kontakt-grupe, kao i njene početne neuspehe. Pregovori oko karte i njenih ustavnih principa postali su komplikovano američko-rusko cenkanje. To je imalo za posledicu da je karta izgledala gotovo nemoguće. Bilo je skoro nezamislivo da se može predstaviti mirovni plan koji nije sadržavao nikakve konkretne principe o tome kako će se zemljom upravljati i kako će se ona organizovati. Ambasador Redman je, s američke strane, održavao bliske odnose sa Sarajevom u toku tog rada, dok su ambasadoru Čurkinu, s ruske strane, različiti manevri bosanskosrpskih lidera toliko dojadili da su kontakti bili ozbiljno poremećeni.

Imajući ovo u vidu, zaraćene strane su odgovorile otprilike onako kako se i moglo očekivati. U Sarajevu je plan prihvaćen u apsolutnom ubeđenju da ga druga strana neće prihvatiti. A na Palama, u glavnom selu bosanskih Srba, rekli su da im je teško da zauzmu neki stav s obzirom na to da još nisu videli celokupan plan. Istovremeno su imali ozbiljne primedbe na predlog teritorijalnog rešenja.

Tako je plan kontakt-grupe propao. Bilo je svečano rečeno da je to "konačni plan" i da se on mogao samo ili prihvatiti ili odbiti. Sada, kad nije bio prihvaćen, uglavnom se razmišljalo kako nastaviti sa radom. Istina, bilo je rečeno da put koji sada sledi vodi ka produžetku sankcija, pre svega protiv bosanskih Srba, ali je istovremeno bilo očigledno da bi to dovelo do treće ratne zime, nakon koje bi usledilo proleće i rat bi ponovo uzeo maha.

Hiljade izbjeglica i vojnika

Evropa, sa stotinama hiljada izbeglica iz Bosne i desetinama hiljada svojih vojnika u Bosni, nije bila spremna za to da se mirovni proces zamrzne. Želelo se pregovarati i pregovarati sve dotle dok mir ne bude moguć.

A nekakvih stvarnih mogućnosti za to skoro da nije ni bilo. Diskutovati o različitim vojnim alternativama bilo je besmisleno sve dok je važila odluka Vašingtona da svoju nogu neće položiti na bosansko tlo. A dok god je tako, NATO je pretio praznim oružjem.

U takvoj situaciji počela se rađati ideja o onome što će se kasnije nazvati "plan B". Taj plan će predstavljati neposredni početak mog mirovnog rada. Za razliku od "plana A", koji je bio usmeren na interni dogovor između zaraćenih strana i Bosni, "plan B" je imao malo širu perspektivu, jer bi različite zemlje koje su nastale nakon raspada Jugoslavije priznale jedna drugu. Njih je svet već bio priznao, ali one nisu jedna drugu, a obostranim priznavanjem obavezale bi se da će nastale granice poštovati kao međunarodne.

Naročito važno je, naravno, bilo naterati Beograd, odnosno preostali deo Jugoslavije, da prizna Bosnu kao samostalnu državu. Time bi se rukovodstvu bosanskih Srba jasno stavilo do znanja da je njihov san o ujedinjenju sa Srbijom skinuo s dnevnog reda ne samo svet već i srpsko rukovodstvo u Beogradu. Da je to bilo od najveće važnosti proizlazilo je i iz različitih izjava, u internoj srpskoj debati, da bi takav korak predstavljao direktnu izdaju svega onoga što su Srbi pokušavali da postignu.

(Nastaviće se )

Zimsko primirje

Različitim nastojanjima, od kojih su najveću pažnju privukli napori koje je činio bivši američki predsednik Karter prilikom svoje posete Sarajevu i Palama pred sam Božić 1994. sklopljen je ugovor o prekidu svih borbi u toku četiri prva meseca 1995. To baš i nije bilo tako neočekivano, jer zima ionako nije bila naročito pogodna za neke veće borbe i jer je izgledalo da su obe strane bile zainteresovane da se odmore, izvežbaju i ojačaju snage pre većih okršaja do kojih bi došlo ako mirovni napori ni ovoga puta ne bi uspeli.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.