Карл Билт -ЗAДAТAК МИР - Говор Вашингтона и ћутање Москве

Караџић није био једина личност о чијој ће судбини једнога дана бити одлучено у Хагу. Ту се од почетка радило о решавању политичког проблема, који ће бивати све већи што дуже ствари буду овако текле. Снаге на страни Федерације покушавале су искоришћавати Караџићеву улогу у Републици Српској за остварење својих циљева

На конференцији за новинаре након донаторске конференције у Бриселу, 13. априла, констатовао сам укратко да се сада морамо бацити на проблем звани Радован Караџић, и решити га на овај или онај начин.

Караџићев повратак трајао је континуирано већ више од два месеца. Све чешће се појављивао у јавности, а политички утицај му је растао. Такође је постајало очигледно да ће због тога мировни процес бити изложен све озбиљнијим тешкоћама. Ова конференција за новинаре отклонила је сваку сумњу у то да Караџићева будућност у следећих неколико месеци мора бити мој најважнији радни задатак.

Што се мене тиче, ту се није радило само о томе да се побринем да једна особа коју је Хашки трибунал осумњичио за ратне злочине заиста буде и послата у Хаг. Та ће се ствар, у то сам био потпуно уверен, пре или касније решити на неки други начин, а Караџић није био једина личност о чијој ће судбини једнога дана бити одлучено у Хагу. Што се мене тиче, ту се од почетка радило о решавању политичког проблема, који ће бивати све већи што дуже ствари буду овако текле.

Обавезе и трибунал

Караџић је очигледно и даље доминантно утицао на политику Републике Српске, што се јасно противило одлукама дејтонског устава, према коме лица која су оптужена за ратне злочине и која одбијају да сарађују са Трибуналом не смеју бити у јавној служби. С друге стране, било је јасно да ће снаге на страни Федерације, које су на овај или онај начин покушавале да утичу на мировни процес, искоришћавати Караџићеву све очигледнију улогу у Републици Српској за остварење својих циљева. На крају, важно је споменути и то да су његова личност и његова политика довеле до изолације Републике Српске, чија ће егзистенција тиме пре или касније бити угрожена. За ту изолацију су делимично били сами криви, а делимично им ју је наметнула међународна заједница.

Када смо у завршној фази преговора у Дејтону дискутовали о изгледу резолуције УН-овог Савета безбедности о укидању економских санкција, развила се дебата о једној одредби према којој би главнокомандујући IFOR-а, као и високи представник могли, мање-више аутоматски, поново да уведу санкције. У трећем параграфу резолуције 1022 каже се да, ако високи представник оцени да остатак Југославије или босанскосрпске власти "у знатном обиму избегавају" да испуне обавезе које имају у складу с мировним споразумом, он ма право да о томе, преко генералног секретара, поднесе извештај Савету безбедности. У том случају ће раније донесена одлука о укидању санкција бити повучена у року од пет дана, гледано од дана приспећа извештаја, уколико Савет безбедности не одлучи другачије.

Ја овом одредбом нисам био баш одушевљен, јер сам био уверен да ниједна страна неће у неком блиском периоду бити спремна да Хашком трибуналу добровољно изручи оптужене особе. Можда смо их током боравка у Дејтону могли мало јаче притиснути, али када то нисмо учинили постало је, нажалост, врло вероватно да ћемо, чим одатле одемо, до даљега морати живети с чињеницом да се они налазе на слободи. Истовремено, није било тешко приметити да смо врло лако могли запасти у ситуацију у којој би се реторика у престоницама поводом овог питања могла заоштрити. У том случају би се пред мене поставио захтев да поново уведем санкције, заједно са свим очигледно негативним последицама које оне повлаче собом. Таква могућност ми се није нимало свиђала.

Мир на танкој жици

Међутим, с резолуцијом Савета безбедности догодило се то што се догодило, и ја сам знао да ће ово питање пре или касније постати актуелно. Иако нисам био сигуран које ћу оружје употребити, чврсто сам одлучио да га задржим у својим рукама што дуже могу.

Крајем марта, тачније двадесет седмог, био сам у Београду у посети Милошевићу с главним циљем да му саопштим управо ово. Већ сам видео да је Караџић правио проблеме, а могао сам мислити да ће бити још и горе. Милошевићу сам рекао да, ако се ова ствар не реши и ако Караџић не престане да пркоси мировном споразуму обављајући и даље дужност председника Републике Српске, ја ћу пре или касније бити присиљен да употребим власт која ми је дата резолуцијом 1022.

Милошевић је испочетка показао потпуно неразумевање. Према уобичајеном редоследу, најпре је тврдио да је Кристофер имао разумевања у том питању и да ја у ствари немам разлога да се бринем о свему томе. Aко су Aмериканци били мирни, онда ја нисам имао разлога да трчкарам около и да износим своја гледишта у вези са тим питањем. Ова је аргументација спадала у стандардни репертоар који је користио против мојих захтева. У разговорима с Aмериканцима вероватно је говорио обрнуто.

(Наставиће се)

Писмо Примакову

Написао сам писмо руском министру спољних послова Примакову и објаснио му да сада морамо покушати да одстранимо Караџића, и да би неуспех у том погледу неизбежно довео до јаког притиска да се поново уведу економске санкције. Русија је имала канале којима је могла да утиче на босанске Србе. Такође је било јасно да би ћутња из Москве у вези с овим питањем била значајнија од говора из Вашингтона.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.