Karl Bilt -ZADATAK MIR - Govor Vašingtona i ćutanje Moskve

Karadžić nije bio jedina ličnost o čijoj će sudbini jednoga dana biti odlučeno u Hagu. Tu se od početka radilo o rešavanju političkog problema, koji će bivati sve veći što duže stvari budu ovako tekle. Snage na strani Federacije pokušavale su iskorišćavati Karadžićevu ulogu u Republici Srpskoj za ostvarenje svojih ciljeva

Na konferenciji za novinare nakon donatorske konferencije u Briselu, 13. aprila, konstatovao sam ukratko da se sada moramo baciti na problem zvani Radovan Karadžić, i rešiti ga na ovaj ili onaj način.

Karadžićev povratak trajao je kontinuirano već više od dva meseca. Sve češće se pojavljivao u javnosti, a politički uticaj mu je rastao. Takođe je postajalo očigledno da će zbog toga mirovni proces biti izložen sve ozbiljnijim teškoćama. Ova konferencija za novinare otklonila je svaku sumnju u to da Karadžićeva budućnost u sledećih nekoliko meseci mora biti moj najvažniji radni zadatak.

Što se mene tiče, tu se nije radilo samo o tome da se pobrinem da jedna osoba koju je Haški tribunal osumnjičio za ratne zločine zaista bude i poslata u Hag. Ta će se stvar, u to sam bio potpuno uveren, pre ili kasnije rešiti na neki drugi način, a Karadžić nije bio jedina ličnost o čijoj će sudbini jednoga dana biti odlučeno u Hagu. Što se mene tiče, tu se od početka radilo o rešavanju političkog problema, koji će bivati sve veći što duže stvari budu ovako tekle.

Obaveze i tribunal

Karadžić je očigledno i dalje dominantno uticao na politiku Republike Srpske, što se jasno protivilo odlukama dejtonskog ustava, prema kome lica koja su optužena za ratne zločine i koja odbijaju da sarađuju sa Tribunalom ne smeju biti u javnoj službi. S druge strane, bilo je jasno da će snage na strani Federacije, koje su na ovaj ili onaj način pokušavale da utiču na mirovni proces, iskorišćavati Karadžićevu sve očigledniju ulogu u Republici Srpskoj za ostvarenje svojih ciljeva. Na kraju, važno je spomenuti i to da su njegova ličnost i njegova politika dovele do izolacije Republike Srpske, čija će egzistencija time pre ili kasnije biti ugrožena. Za tu izolaciju su delimično bili sami krivi, a delimično im ju je nametnula međunarodna zajednica.

Kada smo u završnoj fazi pregovora u Dejtonu diskutovali o izgledu rezolucije UN-ovog Saveta bezbednosti o ukidanju ekonomskih sankcija, razvila se debata o jednoj odredbi prema kojoj bi glavnokomandujući IFOR-a, kao i visoki predstavnik mogli, manje-više automatski, ponovo da uvedu sankcije. U trećem paragrafu rezolucije 1022 kaže se da, ako visoki predstavnik oceni da ostatak Jugoslavije ili bosanskosrpske vlasti "u znatnom obimu izbegavaju" da ispune obaveze koje imaju u skladu s mirovnim sporazumom, on ma pravo da o tome, preko generalnog sekretara, podnese izveštaj Savetu bezbednosti. U tom slučaju će ranije donesena odluka o ukidanju sankcija biti povučena u roku od pet dana, gledano od dana prispeća izveštaja, ukoliko Savet bezbednosti ne odluči drugačije.

Ja ovom odredbom nisam bio baš oduševljen, jer sam bio uveren da nijedna strana neće u nekom bliskom periodu biti spremna da Haškom tribunalu dobrovoljno izruči optužene osobe. Možda smo ih tokom boravka u Dejtonu mogli malo jače pritisnuti, ali kada to nismo učinili postalo je, nažalost, vrlo verovatno da ćemo, čim odatle odemo, do daljega morati živeti s činjenicom da se oni nalaze na slobodi. Istovremeno, nije bilo teško primetiti da smo vrlo lako mogli zapasti u situaciju u kojoj bi se retorika u prestonicama povodom ovog pitanja mogla zaoštriti. U tom slučaju bi se pred mene postavio zahtev da ponovo uvedem sankcije, zajedno sa svim očigledno negativnim posledicama koje one povlače sobom. Takva mogućnost mi se nije nimalo sviđala.

Mir na tankoj žici

Međutim, s rezolucijom Saveta bezbednosti dogodilo se to što se dogodilo, i ja sam znao da će ovo pitanje pre ili kasnije postati aktuelno. Iako nisam bio siguran koje ću oružje upotrebiti, čvrsto sam odlučio da ga zadržim u svojim rukama što duže mogu.

Krajem marta, tačnije dvadeset sedmog, bio sam u Beogradu u poseti Miloševiću s glavnim ciljem da mu saopštim upravo ovo. Već sam video da je Karadžić pravio probleme, a mogao sam misliti da će biti još i gore. Miloševiću sam rekao da, ako se ova stvar ne reši i ako Karadžić ne prestane da prkosi mirovnom sporazumu obavljajući i dalje dužnost predsednika Republike Srpske, ja ću pre ili kasnije biti prisiljen da upotrebim vlast koja mi je data rezolucijom 1022.

Milošević je ispočetka pokazao potpuno nerazumevanje. Prema uobičajenom redosledu, najpre je tvrdio da je Kristofer imao razumevanja u tom pitanju i da ja u stvari nemam razloga da se brinem o svemu tome. Ako su Amerikanci bili mirni, onda ja nisam imao razloga da trčkaram okolo i da iznosim svoja gledišta u vezi sa tim pitanjem. Ova je argumentacija spadala u standardni repertoar koji je koristio protiv mojih zahteva. U razgovorima s Amerikancima verovatno je govorio obrnuto.

(Nastaviće se)

Pismo Primakovu

Napisao sam pismo ruskom ministru spoljnih poslova Primakovu i objasnio mu da sada moramo pokušati da odstranimo Karadžića, i da bi neuspeh u tom pogledu neizbežno doveo do jakog pritiska da se ponovo uvedu ekonomske sankcije. Rusija je imala kanale kojima je mogla da utiče na bosanske Srbe. Takođe je bilo jasno da bi ćutnja iz Moskve u vezi s ovim pitanjem bila značajnija od govora iz Vašingtona.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.