Карл Билт -ЗAДAТAК МИР - Деј­тон­ски спо­ра­зум за бал­кан­ски мир

Не­су­гла­си­це уну­тар де­ле­га­ци­је бо­сан­ских Му­сли­ма­на би­ле су про­бле­ма­ти­чне и ве­ома изра­же­не. A што се ти­че и хрват­ске и српске стра­не, ре­зул­та­ти у пре­го­во­ри­ма мо­гу­ћи су, у ства­ри, је­ди­но ако За­греб и Бео­град ура­де по сво­јој вољи и ућут­ка­ју бо­сан­ске Хрва­те, одно­сно бо­сан­ске Србе. До скла­пања спо­ра­зу­ма пре је до­ве­ла жеља да се нор­ма­ли­зу­ју одно­си гла­вних про­ти­вни­ка, За­гре­ба и Бео­гра­да, у дра­ми ко­ја се зва­ла ра­спад Ју­го­сла­ви­је

Спо­ра­зум ко­ји су тро­ји­ца пред­се­дни­ка по­тпи­са­ли у Деј­то­ну био је тре­ћи по ре­ду ми­ро­вни спо­ра­зум о Бо­сни от­ка­ко је кон­фликт по­чео апри­ла 1992. а чет­врти ако се ра­чу­на­ју и раз­го­во­ри ко­ји су во­ђе­ни не­ко­ли­ко ме­се­ци пре не­го што је рат избио и у Бо­сни.

Два­де­сет тре­ћег фе­бру­ара 1992. у Ли­са­бо­ну су до­го­во­ре­ни изве­сни прин­ци­пи за ре­шење ко­јим би се избе­гао рат. На­кон по­врат­ка у Са­ра­је­во Изе­тбе­го­вић је био тај ко­ји је про­ме­нио мишљење и одус­тао од тог до­го­во­ра. Све стра­не су 2. ма­ја 1993. у Aти­ни по­тпи­са­ле пра­во­сна­жни ми­ро­вни спо­ра­зум, ко­ји се за­сни­вао на тзв. Венс-Ове­но­вом пла­ну. При по­врат­ку у Са­ра­је­во бо­сан­ски Срби су одба­ци­ли тај спо­ра­зум. Два­де­се­тог сеп­тем­бра ис­те го­ди­не сви су при­хва­ти­ли тзв. не­са­ломљиви план, ко­ји је са­држа­вао још де­таљни­је одре­дбе. И ово­га пу­та се Изе­тбе­го­вић по по­врат­ку ку­ћи пре­до­ми­слио.

Ово је би­ла тре­ћа сре­ћа за мир у Бо­сни - или мо­жда чет­врта. Хо­ће ли се спо­ра­зум ово­га пу­та по­што­ва­ти? Би­ло је при­ро­дно да је све нас, на­кон по­врат­ка из Деј­то­на, стал­но про­го­ни­ло ово пи­тање. A пи­тања је би­ло још дос­та. У Aме­ри­ци је пред­сто­ја­ла ве­ли­ка уну­трашњопо­ли­ти­чка де­ба­та. Клин­тон ће у тој де­ба­ти ве­ро­ва­тно одне­ти по­бе­ду, али ка­кве ће то оба­ве­зе и рес­три­кци­је зна­чи­ти за ме­ђу­на­ро­дно дје­ло­вање?

Не­су­гла­си­це ме­ђу Му­сли­ма­ни­ма

У Деј­то­ну су се ја­сно по­ка­за­ле при­кри­ве­не сла­бос­ти свих стра­на. Ли­чне и по­ли­ти­чке не­су­гла­си­це уну­тар де­ле­га­ци­је бо­сан­ских Му­сли­ма­на би­ле су про­бле­ма­ти­чне и ве­ома изра­же­не. A што се ти­че и хрват­ске и српске стра­не, ре­зул­та­ти у пре­го­во­ри­ма мо­гу­ћи су, у ства­ри, је­ди­но ако За­греб и Бео­град ура­де по сво­јој вољи и ућут­ка­ју бо­сан­ске Хрва­те, одно­сно бо­сан­ске Србе. Тај на­чин ре­ша­вања ства­ри био је пра­кти­чан и до­бар на крат­ко, али је за бу­ду­ћност, ис­то­вре­ме­но, пред­стављао знак упо­зо­рења.

До ко­на­чног скла­пања спо­ра­зу­ма пре је до­ве­ла жеља да се нор­ма­ли­зу­ју одно­си два­ју гла­вних про­ти­вни­ка, За­гре­ба и Бео­гра­да, у дра­ми ко­ја се зва­ла ра­спад Ју­го­сла­ви­је, не­го њихо­ва спо­со­бност да се до­го­во­ре и по­чну пла­ни­ра­ти за­је­дни­чку бу­ду­ћност у Бо­сни. Пре­го­во­ри у Деј­то­ну су по сво­јој стру­кту­ри би­ли пре­го­во­ри изме­ђу "ве­ли­ке хрват­ске", "ве­ли­ке Срби­је" и му­сли­ман­ске "ма­ле Бо­сне". Са­ма та стру­кту­ра би­ла је ну­жно зло да би се уоп­ште не­што пос­ти­гло, али је по­ка­зи­ва­ла и то да пре­лаз на је­дан ис­тин­ски ми­ро­вни про­цес и про­цес по­ми­рења у Бо­сни ни­је ни на ко­ји на­чин био си­гу­ран.

Изе­тбе­го­вић ни­је био си­гу­ран ка­ко ће његов ре­зул­тат пре­го­во­ра би­ти примљен код ку­ће. Због то­га је био опре­зан и због то­га се огра­ђи­вао у сво­јим ко­мен­та­ри­ма пре по­лас­ка из СAД. Aли, кад га је по по­врат­ку у Са­ра­је­во пред згра­дом Пред­се­дниш­тва до­че­ка­ло ви­ше од хиљаду људи, њего­ве сумње у то да ли је пос­ту­пио ис­пра­вно ра­зи­шле су се бар на тре­ну­так. И ма­да је ра­зма­трање овог пи­тања у ра­зли­чи­тим по­ли­ти­чким и пар­ла­мен­тар­ним ор­га­ни­ма у то­ку не­ко­ли­ко на­ре­дних се­дми­ца от­кри­ло мно­ге сумње, кри­ти­ке и оспо­ра­вања ра­зли­чи­тих де­ло­ва ми­ро­вног спо­ра­зу­ма, при че­му је при­зна­вање и ле­ги­ти­ми­сање Ре­пу­бли­ке Српске би­ло нај­бол­ни­је, ипак ре­зул­тат де­ба­та во­ђе­них у Деј­то­ну ни­је, за­пра­во, ни­ка­да на­кон по­врат­ка ку­ћи до­во­ђен у пи­тање.

На српској стра­ни је би­ло дру­га­чи­је. Бо­сан­ским Срби­ма је би­ло до­звољено да ви­де кар­ту тек кад је Клин­тон обја­вио да је мир пос­ти­гнут, да­кле не­по­сре­дно пре са­ме це­ре­мо­ни­је. Они су би­ли шо­ки­ра­ни и бе­сни. Уз то још тре­ба до­да­ти да су и Кра­ји­шник, и Кољевић, и Бу­ха има­ли ве­зе са Са­ра­је­вом или би­ли по­ре­клом из тог гра­да ко­ји су са­да го­то­во у по­тпу­нос­ти из­гу­би­ли.

 Из­губљено Са­ра­је­во

По­ро­ди­ца Кра­ји­шник по­ти­ца­ла је из Рај­лов­ца у Са­ра­је­ву, где су жи­ве­ли ге­не­ра­ци­ја­ма. Ве­ли­ки део паљан­ског ру­ко­вод­ства био је про­фе­си­онал­но ве­зан за Уни­вер­зи­тет у Са­ра­је­ву, и том де­лу су при­па­да­ли и Aле­кса Бу­ха и Ни­ко­ла Кољевић. За њих ни­је­дно пи­тање у овом закључењу ми­ра ни­је би­ло ва­жни­је од пи­тања Са­ра­је­ва, а то су Са­ра­је­во сад из­гу­би­ли, а да их ни­ко о то­ме ни­је ни­шта ни пи­тао.

Ми­ло­ше­вић нам је обе­ћао да ће се то све сре­ди­ти. И већ у чет­вртак, уго­вор је био па­ра­фра­зи­ран у уто­рак, це­ло ју­го­сло­вен­ско и бо­сан­ско­српско ру­ко­вод­ство оку­пи­ло се у До­ба­нов­ци­ма. Ра­до­ван Ка­раџић, Мо­мчи­ло Кра­ји­шник, Биљана Плав­шић, Ни­ко­ла Кољевић, Aле­кса Бу­ха и Рај­ко Ка­са­гић, сви су би­ли ту. Ли­чност чи­је је од­сус­тво упа­да­ло у очи био је Рат­ко Мла­дић. Вој­ску је зас­ту­пао ге­не­рал То­ли­мир.

У ка­квом је то­ну про­те­кла та рас­пра­ва не знам та­чно. Ми­ло­ше­вић је ве­ро­ва­тно обја­снио да ви­ше ни­је пос­то­ја­ла ал­тер­на­ти­ва и обе­ћао им по­дршку на ра­зли­чи­те на­чи­не. Паљани су си­гур­но пос­та­ви­ли ја­сан за­хтев да се уну­тар окви­ра уго­во­ра по­ку­ша­ју пос­ти­ћи изме­не, до­пу­не и ко­ре­кци­је, пре све­га у ве­зи са си­ту­аци­јом у Са­ра­је­ву и око њега. Еко­ном­ске сан­кци­је про­тив Срби­је и Црне Го­ре са­да ће би­ти уки­ну­те, али ће сан­кци­је про­тив Ре­пу­бли­ке Српске и даље ос­та­ти. Ис­то­вре­ме­но је би­ло очи­гле­дно да је пос­то­ја­ла опа­сност од ве­ли­ке ин­тер­не избе­гли­чке ка­тас­тро­фе.

Ме­ре­но свим обје­кти­вним ме­ра­ма, би­ла је то те­шка си­ту­аци­ја, а у тој те­шкој си­ту­аци­ји Ка­раџић је прис­тао да ста­ви свој по­тпис на до­ку­мен­те, ко­ји су за­тим би­ли пре­да­ти аме­ри­чкој ам­ба­са­ди у Бео­гра­ду.

Пља­чкање

Кад су ста­но­вни­ци ра­зли­чи­тих по­дру­чја схва­ти­ли шта гу­бе, по­че­ли су да уни­шта­ва­ју све што су мо­гли. Мркоњић Град и Ши­по­во, гра­до­ви ко­ји су угла­вном би­ли српски. Мно­ги су по­бе­гли пре не­го што је хрват­ска вој­ска ушла, али ма­со­вне гро­бни­це ко­је су от­ко­па­не от­кри­ле су су­дби­ну оних ко­ји су ос­та­ли. Одлу­че­но је да се ови гра­до­ви уни­ште што је ви­ше мо­гу­ће пре не­го што бу­ду пре­да­ти. Све што би мо­гло ола­кша­ти по­но­вно успос­тављање нор­мал­ног жи­во­та, хрват­ска вој­ска је сис­те­мат­ски уни­шта­ва­ла.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.