Karl Bilt -ZADATAK MIR - Dej­ton­ski spo­ra­zum za bal­kan­ski mir

Ne­su­gla­si­ce unu­tar de­le­ga­ci­je bo­san­skih Mu­sli­ma­na bi­le su pro­ble­ma­ti­čne i ve­oma izra­že­ne. A što se ti­če i hrvat­ske i srpske stra­ne, re­zul­ta­ti u pre­go­vo­ri­ma mo­gu­ći su, u stva­ri, je­di­no ako Za­greb i Beo­grad ura­de po svo­joj volji i ućut­ka­ju bo­san­ske Hrva­te, odno­sno bo­san­ske Srbe. Do skla­panja spo­ra­zu­ma pre je do­ve­la želja da se nor­ma­li­zu­ju odno­si gla­vnih pro­ti­vni­ka, Za­gre­ba i Beo­gra­da, u dra­mi ko­ja se zva­la ra­spad Ju­go­sla­vi­je

Spo­ra­zum ko­ji su tro­ji­ca pred­se­dni­ka po­tpi­sa­li u Dej­to­nu bio je tre­ći po re­du mi­ro­vni spo­ra­zum o Bo­sni ot­ka­ko je kon­flikt po­čeo apri­la 1992. a čet­vrti ako se ra­ču­na­ju i raz­go­vo­ri ko­ji su vo­đe­ni ne­ko­li­ko me­se­ci pre ne­go što je rat izbio i u Bo­sni.

Dva­de­set tre­ćeg fe­bru­ara 1992. u Li­sa­bo­nu su do­go­vo­re­ni izve­sni prin­ci­pi za re­šenje ko­jim bi se izbe­gao rat. Na­kon po­vrat­ka u Sa­ra­je­vo Ize­tbe­go­vić je bio taj ko­ji je pro­me­nio mišljenje i odus­tao od tog do­go­vo­ra. Sve stra­ne su 2. ma­ja 1993. u Ati­ni po­tpi­sa­le pra­vo­sna­žni mi­ro­vni spo­ra­zum, ko­ji se za­sni­vao na tzv. Vens-Ove­no­vom pla­nu. Pri po­vrat­ku u Sa­ra­je­vo bo­san­ski Srbi su odba­ci­li taj spo­ra­zum. Dva­de­se­tog sep­tem­bra is­te go­di­ne svi su pri­hva­ti­li tzv. ne­sa­lomljivi plan, ko­ji je sa­drža­vao još de­taljni­je odre­dbe. I ovo­ga pu­ta se Ize­tbe­go­vić po po­vrat­ku ku­ći pre­do­mi­slio.

Ovo je bi­la tre­ća sre­ća za mir u Bo­sni - ili mo­žda čet­vrta. Ho­će li se spo­ra­zum ovo­ga pu­ta po­što­va­ti? Bi­lo je pri­ro­dno da je sve nas, na­kon po­vrat­ka iz Dej­to­na, stal­no pro­go­ni­lo ovo pi­tanje. A pi­tanja je bi­lo još dos­ta. U Ame­ri­ci je pred­sto­ja­la ve­li­ka unu­trašnjopo­li­ti­čka de­ba­ta. Klin­ton će u toj de­ba­ti ve­ro­va­tno odne­ti po­be­du, ali ka­kve će to oba­ve­ze i res­tri­kci­je zna­či­ti za me­đu­na­ro­dno dje­lo­vanje?

Ne­su­gla­si­ce me­đu Mu­sli­ma­ni­ma

U Dej­to­nu su se ja­sno po­ka­za­le pri­kri­ve­ne sla­bos­ti svih stra­na. Li­čne i po­li­ti­čke ne­su­gla­si­ce unu­tar de­le­ga­ci­je bo­san­skih Mu­sli­ma­na bi­le su pro­ble­ma­ti­čne i ve­oma izra­že­ne. A što se ti­če i hrvat­ske i srpske stra­ne, re­zul­ta­ti u pre­go­vo­ri­ma mo­gu­ći su, u stva­ri, je­di­no ako Za­greb i Beo­grad ura­de po svo­joj volji i ućut­ka­ju bo­san­ske Hrva­te, odno­sno bo­san­ske Srbe. Taj na­čin re­ša­vanja stva­ri bio je pra­kti­čan i do­bar na krat­ko, ali je za bu­du­ćnost, is­to­vre­me­no, pred­stavljao znak upo­zo­renja.

Do ko­na­čnog skla­panja spo­ra­zu­ma pre je do­ve­la želja da se nor­ma­li­zu­ju odno­si dva­ju gla­vnih pro­ti­vni­ka, Za­gre­ba i Beo­gra­da, u dra­mi ko­ja se zva­la ra­spad Ju­go­sla­vi­je, ne­go njiho­va spo­so­bnost da se do­go­vo­re i po­čnu pla­ni­ra­ti za­je­dni­čku bu­du­ćnost u Bo­sni. Pre­go­vo­ri u Dej­to­nu su po svo­joj stru­ktu­ri bi­li pre­go­vo­ri izme­đu "ve­li­ke hrvat­ske", "ve­li­ke Srbi­je" i mu­sli­man­ske "ma­le Bo­sne". Sa­ma ta stru­ktu­ra bi­la je nu­žno zlo da bi se uop­šte ne­što pos­ti­glo, ali je po­ka­zi­va­la i to da pre­laz na je­dan is­tin­ski mi­ro­vni pro­ces i pro­ces po­mi­renja u Bo­sni ni­je ni na ko­ji na­čin bio si­gu­ran.

Ize­tbe­go­vić ni­je bio si­gu­ran ka­ko će njegov re­zul­tat pre­go­vo­ra bi­ti primljen kod ku­će. Zbog to­ga je bio opre­zan i zbog to­ga se ogra­đi­vao u svo­jim ko­men­ta­ri­ma pre po­las­ka iz SAD. Ali, kad ga je po po­vrat­ku u Sa­ra­je­vo pred zgra­dom Pred­se­dniš­tva do­če­ka­lo vi­še od hiljadu ljudi, njego­ve sumnje u to da li je pos­tu­pio is­pra­vno ra­zi­šle su se bar na tre­nu­tak. I ma­da je ra­zma­tranje ovog pi­tanja u ra­zli­či­tim po­li­ti­čkim i par­la­men­tar­nim or­ga­ni­ma u to­ku ne­ko­li­ko na­re­dnih se­dmi­ca ot­kri­lo mno­ge sumnje, kri­ti­ke i ospo­ra­vanja ra­zli­či­tih de­lo­va mi­ro­vnog spo­ra­zu­ma, pri če­mu je pri­zna­vanje i le­gi­ti­mi­sanje Re­pu­bli­ke Srpske bi­lo naj­bol­ni­je, ipak re­zul­tat de­ba­ta vo­đe­nih u Dej­to­nu ni­je, za­pra­vo, ni­ka­da na­kon po­vrat­ka ku­ći do­vo­đen u pi­tanje.

Na srpskoj stra­ni je bi­lo dru­ga­či­je. Bo­san­skim Srbi­ma je bi­lo do­zvoljeno da vi­de kar­tu tek kad je Klin­ton obja­vio da je mir pos­ti­gnut, da­kle ne­po­sre­dno pre sa­me ce­re­mo­ni­je. Oni su bi­li šo­ki­ra­ni i be­sni. Uz to još tre­ba do­da­ti da su i Kra­ji­šnik, i Koljević, i Bu­ha ima­li ve­ze sa Sa­ra­je­vom ili bi­li po­re­klom iz tog gra­da ko­ji su sa­da go­to­vo u po­tpu­nos­ti iz­gu­bi­li.

 Iz­gubljeno Sa­ra­je­vo

Po­ro­di­ca Kra­ji­šnik po­ti­ca­la je iz Raj­lov­ca u Sa­ra­je­vu, gde su ži­ve­li ge­ne­ra­ci­ja­ma. Ve­li­ki deo paljan­skog ru­ko­vod­stva bio je pro­fe­si­onal­no ve­zan za Uni­ver­zi­tet u Sa­ra­je­vu, i tom de­lu su pri­pa­da­li i Ale­ksa Bu­ha i Ni­ko­la Koljević. Za njih ni­je­dno pi­tanje u ovom zaključenju mi­ra ni­je bi­lo va­žni­je od pi­tanja Sa­ra­je­va, a to su Sa­ra­je­vo sad iz­gu­bi­li, a da ih ni­ko o to­me ni­je ni­šta ni pi­tao.

Mi­lo­še­vić nam je obe­ćao da će se to sve sre­di­ti. I već u čet­vrtak, ugo­vor je bio pa­ra­fra­zi­ran u uto­rak, ce­lo ju­go­slo­ven­sko i bo­san­sko­srpsko ru­ko­vod­stvo oku­pi­lo se u Do­ba­nov­ci­ma. Ra­do­van Ka­radžić, Mo­mči­lo Kra­ji­šnik, Biljana Plav­šić, Ni­ko­la Koljević, Ale­ksa Bu­ha i Raj­ko Ka­sa­gić, svi su bi­li tu. Li­čnost či­je je od­sus­tvo upa­da­lo u oči bio je Rat­ko Mla­dić. Voj­sku je zas­tu­pao ge­ne­ral To­li­mir.

U ka­kvom je to­nu pro­te­kla ta ras­pra­va ne znam ta­čno. Mi­lo­še­vić je ve­ro­va­tno obja­snio da vi­še ni­je pos­to­ja­la al­ter­na­ti­va i obe­ćao im po­dršku na ra­zli­či­te na­či­ne. Paljani su si­gur­no pos­ta­vi­li ja­san za­htev da se unu­tar okvi­ra ugo­vo­ra po­ku­ša­ju pos­ti­ći izme­ne, do­pu­ne i ko­re­kci­je, pre sve­ga u ve­zi sa si­tu­aci­jom u Sa­ra­je­vu i oko njega. Eko­nom­ske san­kci­je pro­tiv Srbi­je i Crne Go­re sa­da će bi­ti uki­nu­te, ali će san­kci­je pro­tiv Re­pu­bli­ke Srpske i dalje os­ta­ti. Is­to­vre­me­no je bi­lo oči­gle­dno da je pos­to­ja­la opa­snost od ve­li­ke in­ter­ne izbe­gli­čke ka­tas­tro­fe.

Me­re­no svim obje­kti­vnim me­ra­ma, bi­la je to te­ška si­tu­aci­ja, a u toj te­škoj si­tu­aci­ji Ka­radžić je pris­tao da sta­vi svoj po­tpis na do­ku­men­te, ko­ji su za­tim bi­li pre­da­ti ame­ri­čkoj am­ba­sa­di u Beo­gra­du.

Plja­čkanje

Kad su sta­no­vni­ci ra­zli­či­tih po­dru­čja shva­ti­li šta gu­be, po­če­li su da uni­šta­va­ju sve što su mo­gli. Mrkonjić Grad i Ši­po­vo, gra­do­vi ko­ji su ugla­vnom bi­li srpski. Mno­gi su po­be­gli pre ne­go što je hrvat­ska voj­ska ušla, ali ma­so­vne gro­bni­ce ko­je su ot­ko­pa­ne ot­kri­le su su­dbi­nu onih ko­ji su os­ta­li. Odlu­če­no je da se ovi gra­do­vi uni­šte što je vi­še mo­gu­će pre ne­go što bu­du pre­da­ti. Sve što bi mo­glo ola­kša­ti po­no­vno uspos­tavljanje nor­mal­nog ži­vo­ta, hrvat­ska voj­ska je sis­te­mat­ski uni­šta­va­la.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.