Карл Билт -ЗAДAТAК МИР - Борбе се преселиле на политичко поље

Непосредне реакције на Дејтонски споразум биле су се већ слегле. Изетбеговић је био мирнији и задовољнији него кад смо се растајали у Дејтону.

Постало је јасно да се борба за будућност БиХ померила с војног на политичко поље. Мир је требало остварити, али су још увек постојала врло различита мишљења о томе на који начин то треба учинити и шта се тиме, на крају крајева, хтело постићи

Ја још нисам био сигуран желим ли заиста да преузмем задатак високог представника. Од тога су ме одвраћала сећања на дуготрајна заседања у Дејтону и несугласице које су том приликом изишле на видело. Aли, на другом крају ваге налазила се нека врста одговорности. Није било баш једноставно напустити сада све, рећи довиђења и касније повремено читати у новинама како је све прошло. Мир је био непосредни наставак мировног рада и краја рата, и негде дубоко у себи знао сам да нећу моћи да одбијем тај задатак. Европске земље су вршиле снажан притисак и, ако би Aмериканци прихватили да то буде особа из Европе, Европљани су очигледно желели да високи представник будем ја.

Кад сам следеће седмице стигао у Сарајево, непосредне реакције на Дејтонски споразум биле су се већ слегле. Изетбеговић је био мирнији и задовољнији него кад смо се растајали у Дејтону. Истовремено је постало јасно да се борба за будућност Босне померила с војног на политичко поље. Мир је требало остварити, али су још увек постојала врло различита мишљења о томе на који начин то треба учинити и шта се тиме, на крају крајева, хтело постићи.

Нови град за Србе

Било је сасвим јасно да је питање шта ће се десити у Сарајеву било прво значајно питање целог мировног споразума. Је ли било могуће преокренути трогодишње раздвајање и од Сарајева поново начинити град у коме су различити народи могли живети скупа? Нагласио сам Изетбеговићу да је то било питање на које је он са целокупним својим руководством требало да се концентрише. Овде је, у ствари, умногоме лежала судбина будуће Босне.

На аеродрому, који је био неутрални терен и који је током целог рата служио као састајалиште, срео сам Крајишника, који је уза се имао и повећу делегацију, али који је пре свега био заинтересован да се након тог разговора састане са мном насамо. Рекао ми је да му морам веровати на реч кад каже да је озбиљно забринут. Дејтонски споразум је био чињеница. Уверавао ме је да је свестан да се то не може изменити, али и да је постојао ризик да у Сарајеву дође до катастрофе. Постоје алтернативе које се морају продискутовати: или ће се пронаћи неко решење које ће омогућити Србима да остану у Сарајеву, или се мора донети неки велики међународни програм за помоћ, који би омогућио да се за те људе изгради нови град с друге стране линије разграничења.

Да бих добио неку представу о атмосфери међу људима, наставио сам до Грбавице, централног дела града који је све време био под контролом Срба. Aтмосфера је била затегнута кад сам се у напола срушеној згради општине састао с општинским руководством. Понеко је био у стању да дискутује рационално, али би се тај састанак иначе могао најбоље описати речју - очај. Одавде су снајперисти гађали другу страну Сарајева. Овде се живело под сталним гранатирањем. Било је тешко, готово немогуће замислити да би ти људи сада, одмах, могли живети заједно у миру, једни поред других. Овде су се бојали освете и прогона, а бег се схватао као једино могуће решење. Куда? Нико није знао. Сви су преклињали да им се помогне, да им се одговори на сва њихова питања.

Забринутост у Паризу

Са мном на састанку био је и француски генерал Батшеле. Он је био заповедник сарајевског сектора у организацији УН-а и био је дубоко забринут због онога што би се могло десити. Неколико седмица касније он ће ту своју бригу отворено изразити у неким интервјуима у француским новинама, што ће га коштати положаја. Но, забринутост коју је он испољавао била је врло изразита и на високом нивоу у Паризу. Истога дана када смо седели на састанку који је одисао очајем, у мраку на Грбавици, председник Ширак је написао писмо председнику Клинтону и предложио му да се размотри потреба увођења посебних мера којима би се спречило масовно исељавање Срба из Сарајева, а што би могло бити последица Дејтонског споразума.

Било је природно да је забринутост у Паризу већа него на другим местима. Француски војници у УН-овим трупама били су одговорни за Сарајево у току тешких година. Они су држали аеродром отворен догод је то било могуће, давали своје животе у опасним транспортима и покушавали да од немогућег направе могуће. Они су познавали ситуацију боље од већине других и бојали су се да ће се сада наћи усред нове катастрофе.

Током децембра се ваљало припремити за мировне напоре. У Лондону је требало да се одржи конференција о глобалној координацији тих напора у наредној години. У Бечу је стални Савет ОЕБС-а (организације за безбедност и сарадњу у Европи, прим. прев.) требало да одлучи на који начин ће започети своју мисију у Босни, која је имала важне задатке, поготово одржавање избора. У Њујорку је Савет безбедности требало да донесе све потребне одлуке о мировним напорима уопште, а нарочито о делу који се односио на полицију.

(Наставиће се)

Посавина

Хрвати у БиХ су се разбеснели не само због договора у вези са Посавином - иако су последњи дани у Дејтону значили очигледно побољшање у њихову корист - већ и због тога што су сада били присиљени да повуку своју војску из подручја у западној БиХ, подручја која су освојили и етнички очистили. Туђман је могао тврдити да је Хрватска након Дејтона стекла појачано међународно поверење, што је било тачно у том смислу да су били избегнути нови освајачки походи у источној Славонији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.