Karl Bilt -ZADATAK MIR - Borbe se preselile na političko polje

Neposredne reakcije na Dejtonski sporazum bile su se već slegle. Izetbegović je bio mirniji i zadovoljniji nego kad smo se rastajali u Dejtonu.

Postalo je jasno da se borba za budućnost BiH pomerila s vojnog na političko polje. Mir je trebalo ostvariti, ali su još uvek postojala vrlo različita mišljenja o tome na koji način to treba učiniti i šta se time, na kraju krajeva, htelo postići

Ja još nisam bio siguran želim li zaista da preuzmem zadatak visokog predstavnika. Od toga su me odvraćala sećanja na dugotrajna zasedanja u Dejtonu i nesuglasice koje su tom prilikom izišle na videlo. Ali, na drugom kraju vage nalazila se neka vrsta odgovornosti. Nije bilo baš jednostavno napustiti sada sve, reći doviđenja i kasnije povremeno čitati u novinama kako je sve prošlo. Mir je bio neposredni nastavak mirovnog rada i kraja rata, i negde duboko u sebi znao sam da neću moći da odbijem taj zadatak. Evropske zemlje su vršile snažan pritisak i, ako bi Amerikanci prihvatili da to bude osoba iz Evrope, Evropljani su očigledno želeli da visoki predstavnik budem ja.

Kad sam sledeće sedmice stigao u Sarajevo, neposredne reakcije na Dejtonski sporazum bile su se već slegle. Izetbegović je bio mirniji i zadovoljniji nego kad smo se rastajali u Dejtonu. Istovremeno je postalo jasno da se borba za budućnost Bosne pomerila s vojnog na političko polje. Mir je trebalo ostvariti, ali su još uvek postojala vrlo različita mišljenja o tome na koji način to treba učiniti i šta se time, na kraju krajeva, htelo postići.

Novi grad za Srbe

Bilo je sasvim jasno da je pitanje šta će se desiti u Sarajevu bilo prvo značajno pitanje celog mirovnog sporazuma. Je li bilo moguće preokrenuti trogodišnje razdvajanje i od Sarajeva ponovo načiniti grad u kome su različiti narodi mogli živeti skupa? Naglasio sam Izetbegoviću da je to bilo pitanje na koje je on sa celokupnim svojim rukovodstvom trebalo da se koncentriše. Ovde je, u stvari, umnogome ležala sudbina buduće Bosne.

Na aerodromu, koji je bio neutralni teren i koji je tokom celog rata služio kao sastajalište, sreo sam Krajišnika, koji je uza se imao i poveću delegaciju, ali koji je pre svega bio zainteresovan da se nakon tog razgovora sastane sa mnom nasamo. Rekao mi je da mu moram verovati na reč kad kaže da je ozbiljno zabrinut. Dejtonski sporazum je bio činjenica. Uveravao me je da je svestan da se to ne može izmeniti, ali i da je postojao rizik da u Sarajevu dođe do katastrofe. Postoje alternative koje se moraju prodiskutovati: ili će se pronaći neko rešenje koje će omogućiti Srbima da ostanu u Sarajevu, ili se mora doneti neki veliki međunarodni program za pomoć, koji bi omogućio da se za te ljude izgradi novi grad s druge strane linije razgraničenja.

Da bih dobio neku predstavu o atmosferi među ljudima, nastavio sam do Grbavice, centralnog dela grada koji je sve vreme bio pod kontrolom Srba. Atmosfera je bila zategnuta kad sam se u napola srušenoj zgradi opštine sastao s opštinskim rukovodstvom. Poneko je bio u stanju da diskutuje racionalno, ali bi se taj sastanak inače mogao najbolje opisati rečju - očaj. Odavde su snajperisti gađali drugu stranu Sarajeva. Ovde se živelo pod stalnim granatiranjem. Bilo je teško, gotovo nemoguće zamisliti da bi ti ljudi sada, odmah, mogli živeti zajedno u miru, jedni pored drugih. Ovde su se bojali osvete i progona, a beg se shvatao kao jedino moguće rešenje. Kuda? Niko nije znao. Svi su preklinjali da im se pomogne, da im se odgovori na sva njihova pitanja.

Zabrinutost u Parizu

Sa mnom na sastanku bio je i francuski general Batšele. On je bio zapovednik sarajevskog sektora u organizaciji UN-a i bio je duboko zabrinut zbog onoga što bi se moglo desiti. Nekoliko sedmica kasnije on će tu svoju brigu otvoreno izraziti u nekim intervjuima u francuskim novinama, što će ga koštati položaja. No, zabrinutost koju je on ispoljavao bila je vrlo izrazita i na visokom nivou u Parizu. Istoga dana kada smo sedeli na sastanku koji je odisao očajem, u mraku na Grbavici, predsednik Širak je napisao pismo predsedniku Klintonu i predložio mu da se razmotri potreba uvođenja posebnih mera kojima bi se sprečilo masovno iseljavanje Srba iz Sarajeva, a što bi moglo biti posledica Dejtonskog sporazuma.

Bilo je prirodno da je zabrinutost u Parizu veća nego na drugim mestima. Francuski vojnici u UN-ovim trupama bili su odgovorni za Sarajevo u toku teških godina. Oni su držali aerodrom otvoren dogod je to bilo moguće, davali svoje živote u opasnim transportima i pokušavali da od nemogućeg naprave moguće. Oni su poznavali situaciju bolje od većine drugih i bojali su se da će se sada naći usred nove katastrofe.

Tokom decembra se valjalo pripremiti za mirovne napore. U Londonu je trebalo da se održi konferencija o globalnoj koordinaciji tih napora u narednoj godini. U Beču je stalni Savet OEBS-a (organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi, prim. prev.) trebalo da odluči na koji način će započeti svoju misiju u Bosni, koja je imala važne zadatke, pogotovo održavanje izbora. U Njujorku je Savet bezbednosti trebalo da donese sve potrebne odluke o mirovnim naporima uopšte, a naročito o delu koji se odnosio na policiju.

(Nastaviće se)

Posavina

Hrvati u BiH su se razbesneli ne samo zbog dogovora u vezi sa Posavinom - iako su poslednji dani u Dejtonu značili očigledno poboljšanje u njihovu korist - već i zbog toga što su sada bili prisiljeni da povuku svoju vojsku iz područja u zapadnoj BiH, područja koja su osvojili i etnički očistili. Tuđman je mogao tvrditi da je Hrvatska nakon Dejtona stekla pojačano međunarodno poverenje, što je bilo tačno u tom smislu da su bili izbegnuti novi osvajački pohodi u istočnoj Slavoniji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.