Карл Билт -ЗAДAТAК МИР - БиХ никада није била самостална држава

Поигравати се мишљу о једној самосталној Босни, то су сви морали знати, било је поигравати се с ватром. Унутар земље је зацијело било оних који су форсирали то питање.

Послије Другог светског рата у Југославији, пет од њених шест република имало је једну доминантну националност (!). Ко је све имао претензије у Босни и Херцеговини

Босна је увек лежала између хрватских и српских амбиција, али исто тако и између културних струјања са свих могућих страна. Трговачки град Рагуса - садашњи Дубровник - доле на обали, јака православна струјања у Србији, католичка струјања са базом у Загребу и хабзбуршком Бечу, а нарочито муслиманска, унутар Отоманског царства.

Босна никада, ако не залазимо дубоко у потпуно другачије државне облике средњег века, није била самостална држава, али је, пак, као административна јединица унутар отприлике данашњих граница имала доста велик историјски континуитет. Врховна власт је, међутим, увек била на неком другом месту. Током готово петсто година био је то Константинопољ, затим готово педесет година Беч, након тога углавном Београд, с изузетком Другог светског рата, када је то био Загреб. Сарајево је увек било град у једној земљи која се налазила у ширем контексту.

Управо због тога је било могуће решити компликоване односе са влашћу који су произилазили из културне поделе земље на разне групе. Да је врховна власт лежала у самој земљи, постојао би ризик да би конкуренција и борба за ту власт уништили суживот између различитих група.

Доминантна нација

Када је након Другог светског рата стварана Југославија, пет од њених шест република имало је једну доминантну националност. Изузетак је била Босна. Хрвати, католици и Срби, православци су добро дефинисане групе. С босанским Муслиманима је ствар била другачија. Њих су дуго времена сматрали или Србима или Хрватима који су прешли на другу вероисповест, а тај покушај да се Муслимани опишу као "у ствари" Срби или "у ствари" Хрвати је, наравно, био део напора обе групе да успоставе своју доминацију и снагу не само у Босни, већ и у целом јужнословенском подручју.

Са пре свега српске стране се о Муслиманима понекад говорило као о "Турцима". То је, међутим, погрешно. Ту се ради о јужним Словенима који су кроз различите историјске околности постали Муслимани, на исти начин на који су други јужни Словени постали католици или православци. У Отоманском царству је било различитих предности које су биле повезане с припадништвом исламу, између осталог се ту могу споменути пореске олакшице, и ислам је прилично брзо постао доминантна догма у градовима и слојевима који су управљали. У односу између муслимана и православаца у Босни још увек је присутан елемент сукоба између оних који управљају и оних којима неко управља.

За разлику од српске и хрватске нације које су се дефинисале кроз своју религију и целу културну традицију коју та религија представља, Муслимани као нација и националност дуго времена нису били дефинисани по истим тим основама. Aли, током целог послератног периода код Муслимана је постојала снажна тежња да буду признати и сматрани за одвојену нацију у Босни на исти начин на који су то били и Срби и Хрвати. То ће постепено и успети. Током последњих југословенских деценија Муслимани су се службено појавили као нација која је била истог карактера као и Срби или Хрвати. Била је то промена која ће бити од великог значаја за будућност.

Ширење конфликта

Све три групе народа имају различите претензије на Босну. Хрватска страна сматра да су Муслимани "у ствари" Хрвати, а амбиције које та страна има одразиле су се током Другог светског рата у облику хрватске државе која је обухватала и Босну. Са српске стране се обично указује на то да су Срби дуго времена били највећи и доминантни народ у земљи, што је, међутим, промењено комбинацијом геноцида у Другом светском рату и исељавања у Србију из економских разлога. Муслиманска страна није себе сматрала само доминантном групом у земљи, већ и групом чије су претензије на Босну јаче, с обзиром на то да Муслимани нису имали никакву другу државу у региону с којом би се могли идентификовати.

На самом почетку драме распада Југославије постало је јасно да ће Босна бити одлучујући проблем, а претња је, у ствари, долазила из два различита правца.

Делом од већег конфликта између Срба и Хрвата, првенствено у унутар хрватских републичких граница. Није се могло спречити да се тај конфликт прошири и на Босну, нарочито због тога што није било могуће успоставити подручје под српском контролом унутар Хрватске, без исте такве контроле на подручју које је лежало између тога подручја и саме Србије.

A, делом и због тешкоћа које би настале у вези са изградњом независне и самосталне структуре босанске власти која би била у потпуности прихваћена од стране сва три народа и која први пут у историји не би била део једне веће целине.

Aли, у првом реду ће се међународна заједница схватати као та која је форсирала тежње за самосталношћу. Када је међународна заједница на дневни ред изненада ставила питање самосталности свих југословенских република, онима који су се бојали последица било је тешко да се томе супротставе. A, није било ни сигурно да је постојала нека реална и адекватна алтернатива опасној самосталности у правцу које се, спотичући се, кретало.

                                              (Крај)

Ратно стање

Од суботе у "Гласу Српске" нови фељтон по књизи Џејмса Рајзена РAТНО СТAЊЕ - Тајна историја CIA-е и Бушове администрације. Џејмс Рајзен је публициста и новинар "Њујорк тајмса". Ова књига, као и многи Рајзенови текстови који су јој претходили, побудила је велике контроверзе и интересовање. У раду на књизи сарађивали су бројни анонимни бивши и садашњи званичници Бушове администрације, понекад уз велики лични ризик.   

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.