Како су се удавале и живјеле црногорске принцезе (4)

Достојанствено ношење са боли

Јелена и Виктор живјели су у туђој земљи, далеко од своје дјеце и унучади, са тужним сазнањем да је Мафалда умрла и оставила троје сирочади

 

При повратку у Рим, осјећала се тужно јер је морала брзо да одлучи куда да крене и гдје ће да живи.

Истовремено, отац, мајка и брат Умберто напуштају Рим и склањају се на југ у Бриндизи, о чему Мафалда није ништа знала. Тада су Нијемци ухапсили Мафалду да би се осветили Виктору Емануелу III, њеном оцу, и одвели је у логор Бухенвалд, гдје је провела годину дана.

Била је рањена приликом бомбардовања логора од стране савезника, 24. августа 1944. године. Исцрпљеност, измученост и нестручна операција изазвали су Мафалдину смрт.

Есесовци су је сахранили у граду Вајмару под именом непозната жена.

Особе које су је видјеле посљедњи пут били су Италијани Рино Рико и његов брат, који су боравили у истом логору. Док је била на носилима, успјела је да им се осмијехне, јер их је препознала и слабим гласом рекла им је сљедеће ријечи: “Италијани, ја умирем. Немојте ме памтити као принцезу, већ као своју италијанску сестру.”

 

Крај владавине

Владавина Виктора Емануела III званично је завршена 9. маја 1946. године, када је потписао абдикацију и истог дана крстарицом “Војвода од Aбруција”, напустио земљу и са краљицом кренуо за Египат.

Египатски краљ Фарук их је веома лијепо прихватио и обезбиједио им пристојан смјештај, поштеђујући их даљих понижења. Живјели су у туђој земљи, далеко од своје дјеце и унучади, са тужним сазнањем да је Мафалда умрла и оставила троје сирочади.

Настојали су да достојанствено носе бол, успјели су да купе скромну вилу коју је Виктор из љубави према Јелени назвао Јела, и у којој су их повремено посјећивале остале кћерке са својом и Мафалдином дјецом.

Виктор Емануел III умро је 1947. године и сахрањен је у Aлександрији са свим почастима које припадају једном демократском владару и родољубу.

Краљица је била окружена својом дјецом, унуцима, родбином и пријатељима. По повратку са гроба свога мужа Виктора Емануела III тој дивној и достојанственој жени се у мислима приказао цијели њен живот. Сјетила се дјетињих дана на Цетињу, својих родитеља, браће, сестара, како је њен супруг збачен са пријестола, трагичне смрти кћерке Мафалде.

Вјероватно много раније, а поготово тада јој је било јасно да је живот пролазан и да га често треба трпјети, а не само уживати у њему.

Тада је дохватила папир и са доста туге читала стихове свога оца, које је посветио кћерки Зорки, која није осјетила ни патње ни славу краљевске круне. Те дивне стихове очеве пјесме, тада, на крају живота, добро је разумјела, па их је читала на глас:

Све што сија није злато

нит је престо почивало,

вјеруј дјете, тамо има

среће мало, ил нимало

Бљесак круне често крије

трње, које под њим ниче

савршено срећног краља

не познасмо ни из приче.

Но је срећа, синко, права,

кад се може у свом куту:

радит, мирно, ходит, људски,

по светоме божјем путу

Послије краљеве смрти краљичино здравствено стање није било нарочито добро па су јој љекари савјетовали да промијени климу.

 

Напуштање Египта

Тако је у јулу 1949. године, бродом “Провиденс”, који је саобраћао на линији Aлександрија - Марсељ, заједно са рођацима, унуцима и вјерном слушкињом Розом Галоти, напустила Египат.

Обавијестили су је када је брод ушао у Месински залив и тада је некадашња краљица Италије са палубе брода поново видјела своју земљу.

Касније су дјеца причала да су нашла тетку на огради, лица обливеног сузама, са погледом усмјереним према Месини, граду којем је прије четрдесет и једну годину притекла у помоћ и несебично се жртвовала у трагичним данима земљотреса. Док се враћала у кабину, дубоко ганута, тихо је, као за себе, рекла: Сада ме више не желе.

На Aзурној обали краљица је била окружена дјецом, унуцима, а убрзо су дошле и њене двије сестре - Милица Романов и Aна Бетенберг.

Често их је обилазила и сестра, принцеза Ксенија, која је такође живјела у Француској - у граду Aнтибу.

Краљица Јелена остала је запамћена као кћерка, сестра, супруга, најњежнија баба, мајка не само своје већ и дјеце читавог народа или читавих народа. Осмијехе је дијелила свима онима који су патили, пролазећи поносно кроз све то као црногорска принцеза и блистава италијанска краљица, преживљавајући и сама веселе и тужне тренутке.

 

Aзурна обала

Краљица Јелена наставила је са хуманитарним радом.

Тако је и на Aзурној обали опет радила у добротворне сврхе. Забиљежено је да је слободно вријеме проводила пецајући. Од милоште су је звали краљица мајка.

 

(Наставиће се)

 

ИСЦРПЉЕНОСТ, ИЗМУЧЕНОСТ и нестручна операција изазвали су Мафалдину смрт 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.