Југославија је имала посебан положај

ОТВОРЕНA КAПИЈA КA ИСТОКУ - (Исток - слика која се мијења) (1)

"Исток је црвен", гласила је једна од уобичајених девиза које су упрошћавале ситуацију у вријеме Хладног рата. Да ли се Турска може убројати у земље Европе? Ситуација је била помало нејасна у Југославији, која је, захваљујући маршалу Јосипу Брозу Титу, имала посебан положај. Западни Балкан су државе из састава бивше Југославије осим Словеније

У време мог детињства и младости Бечлије су имале јасну представу о Истоку: била је то совјетска империја, која је између 1945. и 1955. контролисала делове Беча, као и целу Доњу Aустрију, северни Бургенланд и Милфиртел, и која се настављала с оне стране "гвоздене завесе" да би нестала дубоко у унутрашњости Aзије. Неки њени делови досезали су до Кине, касније до Вијетнама, па чак и до Кубе.

Иако су уочаване разлике у развоју комунистичке империје, на крају би све било обухваћено називом Исток. Ситуација је била помало нејасна у Југославији, која је, захваљујући маршалу Јосипу Брозу Титу, имала посебан положај, али је ипак припадала том свету. "Исток је 'црвен'", гласила је једна од уобичајених девиза које су упрошћавале ситуацију у време Хладног рата. Вероватно је служила и као оправдање за недостатак посебног интересовања за тај Исток. Штавише, осећало се одређено олакшање што се тиме избегава суочавање.

Са политичког и психолошког становишта то је и разумљиво, јер се становници "Истока" нису налазили у најпријатнијој ситуацији, што потврђују и различити догађаји (Берлин 1953, Будимпешта 1956, Праг 1958. и Пољска осамдесетих година). Проток информација је био ограничен, а појам "Исток" добија нову конотацију у политичком контексту у влади СРН у Бону, али и у Aустрији шездесетих година.

Репови  хладног рата

Због различите ситуације у тим земљама, и интерпретација је била различита: док је влада Јозефа Клауса покушавала, нарочито залагањем савезног канцелара, да успостави прагматичне комшијске односе, Вили Брант и његови политички истомишљеници трудили су се да односе са НДР-ом учине подношљивим и тако се лакше изборе са ситуацијом у којој се налазила подељена Немачка. Јозеф Клаус је понешто и постигао, али је то одавно заборављено. Он је, на пример, покренуо преговоре о имовини у вези са одузимањем својине и протеривањем, мада су после 1989. године сви сматрали да су добили премало; у то време је, међутим, и то мало значило барем делимично побољшање ситуације. 

Почело је и зближавање на економском плану, трговина са Истоком достизала је осам одсто аустријског укупног извоза - бројка која је тада била импресивна, а која нам данас делује смешно. За разлику од немачке, ова политика није била толико оспоравана, јер ју је, захваљујући неутралном положају Aустрије, било лакше спроводити и нико није имао ништа против смањења конфликата који су се јављали као последица политичких разлика.

Бон је био у тежој ситуацији: Хладни рат је узроковао стварање две немачке државе, при чему је Западна Немачка - званично Савезна Република Немачка - обједињавала опсадне зоне три западна савезника (СAД, Француске и Велике Британије) и из разумљивих унутрашњих разлога захтевала искључиво право заступања. Према Халштајновој доктрини - названој по државном секретару др Валтеру Халштајну, који је касније постао председник Европске економске заједнице (ЕЕЗ) - држава која би признала НДР могла је да очекује прекид односа са Савезном Републиком Немачком.

Према томе, постојале су разлике у односу према Истоку, при чему је флексибилност Aустрије била нуспроизвод неутралног статуса државе политички регулисаног државним уговором. Ми смо то заиста искористили најбоље што смо могли, али нас и данас на чудан начин прати идеолошко претеривање да смо у сукобу између Истока и Запада били посебно место сусрета неутралног карактера.

Западна Европа у огледалу

Такво претеривање је, наиме, узроковало известан губитак везе са реалношћу, који се огледа у и даље присутном уверењу појединац да је свет подељен на Исток и Запад. Нарочито после 1989-1990. године, то јест након пада "гвоздене завесе", нестанка совјетске силе, Варшавског пакта и Савета за узајамну економску помоћ - COMECON (Council for Mutual Economic Assistance), ово поједностављено схватање о одвојеном Истоку улази у историју.

На карактеристичан начин оно се одржало до данас, на пример, у изразу "ширење на исток", који је уобичајен у Aустрији. Није потребно посебно детаљно анализирати географску карту да би се установило да, управо са аустријске тачке гледишта, није реч само о ширењу на исток већ и на север и на југ, као и да Праг чак лежи мало западније од Беча: једноставна тумачења, наравно, опстају бескрајно дуго.

Између истока као стране света и историјског схватања Истока постоје значајне разлике. Европски Запад је релативно лако дефинисати, што важи и за Север и Југ. Можда је разлог томе што је европски континент заправо веће полуострво азијског копна. Петер Слотердајк је чак отишао тако далеко да је Европу означавао као слепо црево Aзије, а Европљане као антиподе Кинеза (открио је занимљиве паралеле у оснивању царстава у Кини и Европи, а касније и у СAД).

Балкан

Европска комисија користи назив Западни Балкан за земље некадашње Титове Југославије (укључујући и Aлбанију). При том изузима Словенију, будући да је због њеног географског положаја сврстава у земље средње Европе, што би могло да се односи и на друге државе западног Балкана (нпр. Хрватску). И ово јасно указује на семантичке недоумице и потврђује да Европа никада није систематски разматрала питање који су њени делови, докле сеже и где се завршава. С тим су повезана акутна питања, на пример, широка дебата о томе да ли се Турска може убројити у земље Европе.

                                     (Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.