Jugoslavija je imala poseban položaj

OTVORENA KAPIJA KA ISTOKU - (Istok - slika koja se mijenja) (1)

"Istok je crven", glasila je jedna od uobičajenih deviza koje su uprošćavale situaciju u vrijeme Hladnog rata. Da li se Turska može ubrojati u zemlje Evrope? Situacija je bila pomalo nejasna u Jugoslaviji, koja je, zahvaljujući maršalu Josipu Brozu Titu, imala poseban položaj. Zapadni Balkan su države iz sastava bivše Jugoslavije osim Slovenije

U vreme mog detinjstva i mladosti Bečlije su imale jasnu predstavu o Istoku: bila je to sovjetska imperija, koja je između 1945. i 1955. kontrolisala delove Beča, kao i celu Donju Austriju, severni Burgenland i Milfirtel, i koja se nastavljala s one strane "gvozdene zavese" da bi nestala duboko u unutrašnjosti Azije. Neki njeni delovi dosezali su do Kine, kasnije do Vijetnama, pa čak i do Kube.

Iako su uočavane razlike u razvoju komunističke imperije, na kraju bi sve bilo obuhvaćeno nazivom Istok. Situacija je bila pomalo nejasna u Jugoslaviji, koja je, zahvaljujući maršalu Josipu Brozu Titu, imala poseban položaj, ali je ipak pripadala tom svetu. "Istok je 'crven'", glasila je jedna od uobičajenih deviza koje su uprošćavale situaciju u vreme Hladnog rata. Verovatno je služila i kao opravdanje za nedostatak posebnog interesovanja za taj Istok. Štaviše, osećalo se određeno olakšanje što se time izbegava suočavanje.

Sa političkog i psihološkog stanovišta to je i razumljivo, jer se stanovnici "Istoka" nisu nalazili u najprijatnijoj situaciji, što potvrđuju i različiti događaji (Berlin 1953, Budimpešta 1956, Prag 1958. i Poljska osamdesetih godina). Protok informacija je bio ograničen, a pojam "Istok" dobija novu konotaciju u političkom kontekstu u vladi SRN u Bonu, ali i u Austriji šezdesetih godina.

Repovi  hladnog rata

Zbog različite situacije u tim zemljama, i interpretacija je bila različita: dok je vlada Jozefa Klausa pokušavala, naročito zalaganjem saveznog kancelara, da uspostavi pragmatične komšijske odnose, Vili Brant i njegovi politički istomišljenici trudili su se da odnose sa NDR-om učine podnošljivim i tako se lakše izbore sa situacijom u kojoj se nalazila podeljena Nemačka. Jozef Klaus je ponešto i postigao, ali je to odavno zaboravljeno. On je, na primer, pokrenuo pregovore o imovini u vezi sa oduzimanjem svojine i proterivanjem, mada su posle 1989. godine svi smatrali da su dobili premalo; u to vreme je, međutim, i to malo značilo barem delimično poboljšanje situacije. 

Počelo je i zbližavanje na ekonomskom planu, trgovina sa Istokom dostizala je osam odsto austrijskog ukupnog izvoza - brojka koja je tada bila impresivna, a koja nam danas deluje smešno. Za razliku od nemačke, ova politika nije bila toliko osporavana, jer ju je, zahvaljujući neutralnom položaju Austrije, bilo lakše sprovoditi i niko nije imao ništa protiv smanjenja konflikata koji su se javljali kao posledica političkih razlika.

Bon je bio u težoj situaciji: Hladni rat je uzrokovao stvaranje dve nemačke države, pri čemu je Zapadna Nemačka - zvanično Savezna Republika Nemačka - objedinjavala opsadne zone tri zapadna saveznika (SAD, Francuske i Velike Britanije) i iz razumljivih unutrašnjih razloga zahtevala isključivo pravo zastupanja. Prema Halštajnovoj doktrini - nazvanoj po državnom sekretaru dr Valteru Halštajnu, koji je kasnije postao predsednik Evropske ekonomske zajednice (EEZ) - država koja bi priznala NDR mogla je da očekuje prekid odnosa sa Saveznom Republikom Nemačkom.

Prema tome, postojale su razlike u odnosu prema Istoku, pri čemu je fleksibilnost Austrije bila nusproizvod neutralnog statusa države politički regulisanog državnim ugovorom. Mi smo to zaista iskoristili najbolje što smo mogli, ali nas i danas na čudan način prati ideološko preterivanje da smo u sukobu između Istoka i Zapada bili posebno mesto susreta neutralnog karaktera.

Zapadna Evropa u ogledalu

Takvo preterivanje je, naime, uzrokovalo izvestan gubitak veze sa realnošću, koji se ogleda u i dalje prisutnom uverenju pojedinac da je svet podeljen na Istok i Zapad. Naročito posle 1989-1990. godine, to jest nakon pada "gvozdene zavese", nestanka sovjetske sile, Varšavskog pakta i Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć - COMECON (Council for Mutual Economic Assistance), ovo pojednostavljeno shvatanje o odvojenom Istoku ulazi u istoriju.

Na karakterističan način ono se održalo do danas, na primer, u izrazu "širenje na istok", koji je uobičajen u Austriji. Nije potrebno posebno detaljno analizirati geografsku kartu da bi se ustanovilo da, upravo sa austrijske tačke gledišta, nije reč samo o širenju na istok već i na sever i na jug, kao i da Prag čak leži malo zapadnije od Beča: jednostavna tumačenja, naravno, opstaju beskrajno dugo.

Između istoka kao strane sveta i istorijskog shvatanja Istoka postoje značajne razlike. Evropski Zapad je relativno lako definisati, što važi i za Sever i Jug. Možda je razlog tome što je evropski kontinent zapravo veće poluostrvo azijskog kopna. Peter Sloterdajk je čak otišao tako daleko da je Evropu označavao kao slepo crevo Azije, a Evropljane kao antipode Kineza (otkrio je zanimljive paralele u osnivanju carstava u Kini i Evropi, a kasnije i u SAD).

Balkan

Evropska komisija koristi naziv Zapadni Balkan za zemlje nekadašnje Titove Jugoslavije (uključujući i Albaniju). Pri tom izuzima Sloveniju, budući da je zbog njenog geografskog položaja svrstava u zemlje srednje Evrope, što bi moglo da se odnosi i na druge države zapadnog Balkana (npr. Hrvatsku). I ovo jasno ukazuje na semantičke nedoumice i potvrđuje da Evropa nikada nije sistematski razmatrala pitanje koji su njeni delovi, dokle seže i gde se završava. S tim su povezana akutna pitanja, na primer, široka debata o tome da li se Turska može ubrojiti u zemlje Evrope.

                                     (Nastaviće se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.