ИСТОРИЈA ЉУБAВНИЦA - Романтична прича о домороткињи и капетану

Домороткиње су много штошта имале да добију од својих бијелих партнера. Приступ израђеној роби, металним чајницима и памуку, на примјер, ослобађао их је тегобних задатака попут загријавања воде ужареним камењем и штављења коже.

Хиљаде домороткиња нису имале идиличне везе са својим бијелим колонијалним партнерима, који су одбацивали своје "сеоске жене" као да су им тек љубавнице, иако су прошли кроз обред брака

*********************************

Јунакиња једне од најромантичнијих прича у Северној Aмерици јесте Покахонтас, лепушкаста и живахна ћерка моћног поглавице. Маја 1607. та дванаестогодишњакиња посматрала је како се њен отац припрема да погуби капетана Џона Смита, утемељитеља и вође колоније у Чесапик заливу. Покахонтас, која се можда онако тинејџерски затрескала у отреситог и харизматичног белца, бацила се поред њега на камен на губилишту, држећи његову брадату главу у својим шакама и успешно се заложивши за његов живот…

Прича о Покахонтас је племенита и романтична, а чињеница да је умрла у раним двадесетим, пре него што је Ролф стигао да се од ње умори, тој приповести даје и трагични завршни тон. Но, хиљаде других домороткиња имале су мање идиличне везе са својим белим колонијалним партнерима, који су одбацивали своје "сеоске жене" као да су им тек љубавнице, иако су прошли кроз обред брака.

Домороткиње и колонисти

…Живот на северноамеричкој граници и у залеђу где се претежно трговало крзном био је суров. Сурова природа - заслепљујуће мећаве и каменито тло - често је деловала непријатељски. Глад, као и неумољива зима, наступала је периодично. Опасност је вребала одасвуд: из шумске дивљине где су медведи и друге звери одбијали упаде уљеза, као и у туробним насељима која су угрожавали непријатељски расположени домороци. Усамљеност и страх били су ендемични; жене заробљене на осамљеним фармама често су западале у лудило.

У несигурном свету каква је била провинцијална колонијална Северна Aмерика, судбина крзнарских постаја и мисија, као и целих насеља, зависила је од тога како се локалне вође, домороци и белци, међусобно опходе. Aли расељени домороци, опустошени увезеним болестима и алкохолом, и нестрпљиви белци, сигурни у своју расну и моралну супериорност, нису могли да нађу начина да једни другима постану чврсти савезници. Прилично често би склизнули у огорчено непријатељство.

У доба кад је живела Покахонтас, у раном седамнаестом веку, домородачка друштва била су још увек релативно нетакнута, са јаком матрилинеарном традицијом и племенским владама које су укључивале и моћне жене. Европске придошлице погрешно су тумачиле и осуђивале домородачке културне обичаје, посебно оне који су се тицали жена. Европски колонисти попреко су гледали на начин живота који је обухватао и једнака права на развод за жене. Презирали су домородачки матрилинеаризам као последицу неверности домороткиња: човек може да буде сигуран да његова крв тече жилама његових сестрића, изјавили су, али нема такву сигурност кад је реч о деци сопствене жене.

Неки Европљани, међутим, обично они који су трговали крзнима, постали су присно упознати с домородачким начином живота, а неколицина их је усвојила такав стил живљења. Много их се више једноставно прилагођавало домородачким обичајима кад је то одговарало њиховим интересима. Трговци крзнима, на пример, често су се женили домороткињама према урођеничком обреду, а те су им "сеоске жене" служиле као сексуалне пратиље, снабдевачице храном, тумачи и водичи, као и кључна веза с припадницима племена.

У почетку су једине жене на располагању већини колониста биле домороткиње, а касније, и мелескиње. Белкиње које су долазиле у колоније биле су далеко малобројније од мушкараца, а често би допутовале тек пошто би по њих послали рођаци или вереници…

 Мијешани бракови

…Управљачка тела, било крзнарске компаније или војна заповедништва, често су издавала упутства о том питању. Компанија Хадсонског залива, на пример, прво је забранила, а онда толерисала мешане бракове, док их је конкурентска Северозападна компанија подстицала. У стварности, међутим, људи их тих установа и остали трговци крзнима често би оставили своје домородачке жене и своју децу мешане крви.

Венчати се или не: и за белце и за домороткиње, свака је могућност имала и предности и мане. Целибат је имао највише недостатака, и излагао је ризику мушкарчев опстанак. Разлог томе био је то што су домороткиње биле партнери од непроцењивог значаја, суштински важне за пословање у трговини крзнима. Знале су како да се снађу у дивљини. Преводиле су језике и обичаје, и своје мужеве представљале својој родбини. Млеле су и пекле жито, основну намирницу, и справљале зимницу да се одупру суровој зими. Израђивале су одећу, мокасине и ципеле за снег, што је био неопходни прибор трговца крзном. Упозоравале су на издајства која би се спремала.

Домороткиње су много штошта имале да добију од својих белих партнера. Приступ израђеној роби - металним чајницима и памуку, на пример - ослобађао их је тегобних задатака попут загрејавања воде ужареним камењем и штављења коже. Као посреднице, увећавале су свој утицај и међу белцима и међу домороцима, а понекад би изманеврисале и стварну моћ. Уживале су у дрангулијама које су им поклањали мужеви крзнари, и напуштале су домородачки обичај да једу остатке хране за мужем.

Aли за разлику од својих белих партнера, домороткиње су плаћале високу цену за своје везе. Кад би их затворили у утврђења, излагане су прописима и предрасудама стране белачке културе, без изузетка утемељене на необавештеним и презривим погледима на домородачку цивилизацију. Пошто белци нису успевали да упражњавају сексуалну апстиненцију коју су домороци користили као метод контроле рађања, те би жене много чешће затруднеле од својих сестара. То је водило додатним компликацијама и мукама на порођају, као и прераном старењу. Те су жене исто тако излагане штетним дејствима непознатих болести и алкохола. Децу су морале да предају мужу на старање, као што је налагао патријархат (за разлику од домородачког матријархата).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.