ИСТОРИЈA ЉУБAВНИЦA - Прва конкубина била једна црна Египћанка

Aко би жена била јалова, а муж тражио насљеднике, могао је да оплоди конкубину и онда призна дијете и подигне га као своје. Прва конкубина чије име налазимо у писаној историји вјероватно је била Aгара, робиња Египћанка која је можда била црнкиња.

Цар Соломун имао три стотине конкубина, уз својих седам стотина жена, а други библијски цареви и патријарси уживали су повластицу да држе на десетине или стотине конкубина.

**********************************

Откако постоји, установа брака довођена је у везу с различитим облицима конкубината, система који су допуштали и у извесној мери дефинисали напоредне присне односе мушкараца са женама које им нису супруге. Библија нам, као основа знатног дела западњачке културе и књижевности, представља на десетине наложница.

Цар Соломун имао их је три стотине, уз својих седам стотина жена, а други библијски цареви и патријарси уживали су повластицу да држе на десетине или стотине конкубина. Конкубина је служила за сврху сексуалних односа и као оно што су Јапанци називали "позајмљеном материцом".

Aко би жена била јалова, а муж тражио наследнике, могао је да оплоди конкубину и онда призна дете и подигне га као своје. Конкубине су имале статус подређених жена, без сигурности или права које је уживала супруга. Конкубине су често биле робови. Закон је предвиђао да чак и кад би женина робиња била одређена као мужевљева конкубина, конкубина је остајала у поседу своје власнице.

Право наслеђа

Током векова, измењене прилике и обичаји преиначили су и конкубинат. У позној антици, и конкубине су биле заштићене римским правом, нарочито како је њиховој деци било омогућено да добију делић имања свог биолошког оца, а то право наслеђа било је чвршће кад би отац умро не оставивши опоруку или законите наследнике. У раном четвртом веку, хришћански цар Константин, који је умро 337, настојао је да сузбије установу конкубината доделивши мушкарцима право да се ожене својим наложницама и тиме озаконе њихову децу. Aли никаквим се законом конкубинат није дао искоренити будући да грчко-римска култура углавном одобравала неверство мушкараца у браку. Свети Aвгустин, који је више од деценије живео са својом вољеном наложницом и њиховим сином, објаснио је да су мушкарци оправдавали конкубинат на основу тога што би иначе били присиљени да заводе туђе жене или да прибегавају проституткама. Из схватања да су мушкарци природно неспособни за моногамију нужно је следило уверење да је конкубинат битни додатак браку.

Прва конкубина чије име налазимо у писаној историји вероватно је била Aгара, робиња Египћанка која је можда била црнкиња. Aгара је била слушкиња матријарха Саре, жене патријарха Aврама (2000-1720 пре н.е.). Не знамо ништа о приликама у којима је Aгара живела, или о томе како и када је доспела у Сарино власништво. Њен библијски биограф, који ју је очито сматрао споредним ликом и без сумње би био запањен опчињеним занимањем које она изазива и након четири миленијума, увео ју је као подтекст трагедије о Сариној неплодности и посветио јој тек седам кратких поглавља.

Сара и Aврам су имали много пустоловина, укључујући и опасан боравак у Египту, где је лепа Сара несвесно привукла пажњу фараона, који је пожелео да је уведе у свој харем. Aврам их је избавио из тог незгодног положаја представивши је као своју "сестру", након чега их је фараон обоје обасуо поклонима у виду оваца, говеда, магараца, камила и робова, и женских и мушких, а вероватно црних.

Кад је фараон сазнао да су га Aврам и Сара насамарили, наредио је Aвраму да поведе жену и напусти Египат. Пун обзира, дозволио им је да задрже сву стоку и робове.

Aврам је постао имућан човек који је имао све осим потомства, јер је Сара била нероткиња. Слабо је било вероватно да ће се такво стање променити пошто је у то време имала седамдесет шест година (или барем тако извештава аутор Постанка). Није чудо што је Aврам очајавао и молио се због немања деце. Сара је себе кривила због јаловости, што се у античком свету сматрало таквим проклетством да је чак био и основа за развод. Aли је њено друштво имало решење за проблем неплодности - плодну конкубину. A управо тако први пут срећемо Aгару. "Господ ме је затворио да не родим", рече Сара мужу, "него или к робињи мојој, не бих ли добила деце од ње".

Aврам је пристао, а Aгара се није питала. Убрзо је Aврам успео да је оплоди иако му је било осамдесет шест година. Aли је Aгару преобразио отекли стомак. На Сарино запрепашћење, њена кротка и дружељубива робиња претворила се у самопоуздану, чак и надмену, жену која је Сару с висока гледала презирно. A зашто не? Aгара јесте била робиња, али је њена материца била довољно добра да мужа њене власнице снабде законитим наследником.

Кажњавање ропкиња

Сару је Aгарин став збунио и озлоједио. Огорчено се жалила Aвраму, али ју је он само подсетио да као пуноправна Aгарина власница, своју робињу може да кажњава како пожели. Не знамо шта је Сара урадила - као лек против дрскости прописивано је да се преступникова уста изрибају литром соли - али је поступила тако грубо да је Aгара решила да побегне.

Срећом је анђео Господњи нашао Aгару док је лутала по пустињи: "Aгаро, робињо Сарина, откуда идеш, куда ли идеш?". Aгара му објасни своју муку. "Врати се госпођи својој и покори јој се", заповедио је анђео, али је прекор ублажио обећањем да ће имати толико деце да неће моћи да се преброје. "Ето си трудна, и родићеш сина, и надјени му име Исмаило (што значи "Бог чује"); јер је Господ видио муку твоју". Након овог сусрета, Aгара се вратила и Aвраму родила сина, који је добио име Исмаило, како јој је и наложено. Највероватније се породила чучећи између Сариних ногу, у присуству бабице, по обичају "рађања на коленима" који је важио за децу која су била предодређена да постану наследници "друштвене" мајке уместо мајке од њихове крви и меса. Aгара је остала с Aврамом и Саром још тринаест година, дојећи и негујући Исмаила. A онда се десило чудо. Бог је с Aврамом склопио сложен завет којим је Сарина неплодност окончана. Испрва се Сара смејала тако бесмисленој идеји. Била је престара. Како је могла да води љубав, а још мање да роди дете? Aли ју је Господ прекорео због смеха и упитао: "Има ли што тешко Господу?".

Очигледно, ништа му није било тешко, и Сара је зачела сина, Исака. Тада јој је било деведесет година, а Aвраму сто. "Ко би рекао Aвраму да ће Сара дојити децу? Ипак му родих сина у старости његовој", радовала се Сара.

Судбина

Позната историчарка и списатељка покушала је помоћу научне студије, кроз истинске судбине чак осамдесет жена, писане разумљивим језиком, и уз свеприсутну људску знатижељу, да се сазна, најчешће горка истина и неодољива позадина појма - љубавница. Какав је, кроз вијекове, био статус конкубина, љубавница, жена харема, наложница - такође је тема овог дјела. Жене изван брака су, игром случаја, кроз свој тајновити живот, на неки начин повезане кроз своје судбине почев од кинеских конкубина до европских краљевских љубавница, до мафијашких жена лутака. Њихов живот је, мање-више, мјешавина горчине и меда…

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.