ИС­ТО­РИ­ЈA ЕВРО­ПЕ 1945 – 1992. - Уби­је­ни ми­ли­они људи, ра­зо­ре­не држа­ве и гра­до­ви

Пољска је из­гу­би­ла ви­ше од 20 од­сто ста­но­вниш­тва (укључу­ју­ћи и ми­ли­оне уби­је­них Је­вре­ја), Ју­го­сла­ви­ја 10 од­сто људ­ства. Со­вјет­ски гу­би­ци про­ци­јењени су на два­де­сет до три­де­сет ми­ли­она.

По­ку­ша­ла сам да на­пи­шем пје­сму. Ни­сам сти­гла даље од: Сло­бо­дна, сло­бо­дна, нај­зад сло­бо­дна. У том тре­нут­ку сло­бо­да још ни­је има­ла пра­во зна­чење... По­ку­ша­ла је да на­пи­ше пје­сму је­дна Фран­цус­киња, за­то­че­на у кон­цен­тра­ци­оном ло­го­ру

*****************************

Дру­ги свет­ски рат у Евро­пи је за­вршен пре­да­јом Не­ма­чке 7. ма­ја 1945. го­ди­не. До­ку­мент о пре­да­ји по­тпи­са­ли су у Рем­су фел­дмар­шал Јодл, у име Вер­ма­хта, и ге­не­рал-пу­ко­вник Бе­дел Смит у име аме­ри­чких и бри­тан­ских сна­га. Фран­цус­ки и рус­ки офи­ци­ри би­ли су све­до­ци. Ка­сни­је је одржа­на сли­чна це­ре­мо­ни­ја у Бер­ли­ну, изме­ђу Ру­са и Не­ма­ца, и сва не­при­ја­тељства окон­ча­на су 8. ма­ја. Нај­ду­жи и нај­ра­зор­ни­ји рат са­вре­ме­не ис­то­ри­је за­вршен је. Ми­шлин Мо­рел, Фран­цус­киња за­то­че­на у је­дном кон­цен­тра­ци­оном ло­го­ру, опи­са­ла је нес­твар­не прве тре­нут­ке сло­бо­де: "Цео дан про­ве­ла сам у не­кој врсти оба­мрлос­ти. По­ку­ша­ла сам са­му се­бе да убе­дим да сам сло­бо­дна. По­ку­ша­ла сам да на­пи­шем пе­сму. Ни­сам сти­гла даље од: Сло­бо­дна, сло­бо­дна, нај­зад сло­бо­дна. У том тре­нут­ку сло­бо­да још ни­је има­ла пра­во зна­чење..."

Био је то крај пу­та и за ви­ше ми­ли­она вој­ни­ка: за Ру­се, ко­ји су се по­сле првих по­ра­за про­би­ли до по­ла Евро­пе, од Стаљин­гра­да до Бер­ли­на; за за­па­дне ар­ми­је ко­је су го­ди­ну да­на на­пре­до­ва­ле ка уну­трашњос­ти кон­ти­нен­та од нор­ман­диј­ске оба­ле. Ус­ко­ро ће би­ти де­мо­би­ли­са­ни, вра­ти­ти се ку­ћа­ма, сво­јим по­ро­ди­ца­ма, и нас­та­ви­ти са сво­јим мир­но­доп­ским по­сло­ви­ма. За не­ко­ли­ко ми­ли­она не­ма­чких вој­ни­ка био је то по­че­так ду­гог пу­та у роп­ство.

То­тал­ни по­раз Ни­је­ма­ца

Још пре ма­ја 1945. ве­ли­ки део Фран­цус­ке, Бел­ги­је и Ита­ли­је и го­то­во це­ла Ис­то­чна Евро­па већ су би­ли осло­бо­ђе­ни. Кад је при­мир­је по­тпи­са­но, на­цис­ти су још држа­ли ма­ли део Не­ма­чке, Нор­ве­шку, Дан­ску и де­ло­ве Че­хо­сло­ва­чке. Тре­ћи рајх, ко­ји је пре­ма пре­дви­ђању свог во­ђе тре­ба­ло да тра­је хиљаду го­ди­на, био је на из­ди­са­ју. "Хо­ће­те ли то­тал­ни рат?" пи­тао је Ге­белс 1943. Сад су има­ли то­тал­ни по­раз…

… У Лон­до­ну су упаљени ре­фле­кто­ри, први пут по­сле шест го­ди­на за­мра­чења; сви су би­ли ве­се­ли, сре­ћни и прис­тој­ни, ни­је­дан пи­ја­нац се ни­је ни чуо, ни ви­део. Биг Бен је био осветљен, Цлоцк Тоњер, Спе­акер 'с Цор­нер, град­ска ку­ћа, Стра­жа, ос­трво у Сент Џемс пар­ку и Ба­кин­гем­ска па­ла­та. По­сву­да ве­се­ла бу­ка го­ми­ле, пе­сма и ва­тро­мет. У Мос­кву су вес­ти сти­гле у два са­та по­сле по­но­ћи. "Гле­дам кроз свој про­зор", пи­ше Иља Ерен­бург, "го­то­во сви ос­та­ли про­зо­ри су осветљени – људи су бде­ли. Сва­ко је сва­ког грлио, по­не­ко је гла­сно је­цао. У че­ти­ри са­та ују­тру ули­ца Гор­ки би­ла је за­крче­на". Из хиљаду то­по­ва испаљене су сал­ве. Ве­ли­ко ве­сеље и ду­бо­ка ту­га. "Те ве­че­ри", пи­ше је­дан Рус, "ни­је би­ло ни­је­дног сто­ла у Со­вјет­ском Са­ве­зу за ко­јим окупљени ни­су осе­ћа­ли да је бар је­дно мес­то пра­зно". По­сле по­дне 8. ма­ја, ге­не­рал Де Гол оти­шао је до Три­јум­фал­не ка­пи­је. Би­ло је мно­го све­та. Ге­не­рал је са­лу­ти­рао пред гро­бни­цом Не­зна­ног ју­на­ка, а бу­ји­ца људи је про­би­ла огра­ду. Ме­ђу­тим, и по­ред изли­ва осе­ћања, зва­ни­чних го­во­ра, цркве­них зво­на и ар­тиљериј­ских сал­ви, ра­до­вање је би­ло одме­ре­но и озбиљно: "Цом­ме илс сонт об­сцурс, лес лен­де­ма­инс де ла Фран­це!" Не­ма­чка реа­кци­ја: оба­мрлост и апа­ти­ја…

…Хи­тлер је из­вршио са­мо­убис­тво не­ко­ли­ко да­на ра­ни­је, у свом бун­ке­ру; Му­со­ли­ни је ухва­ћен у бек­ству и пар­ти­за­ни су га обе­си­ли; с њима за­је­дно са­храњени су и њихо­ви сно­ви о мо­ћи. Не­ма­чка је би­ла са­свим ис­црпљена. Сам Хи­тлер је ре­као да ће, ако Не­ма­чка не до­би­је рат, то би­ти знак сла­бос­ти, мање вре­днос­ти, па земља у том слу­ча­ју мо­же и да изу­мре. Њего­ва са­мртна жеља го­то­во да је испуњена…

Нај­те­жи рат у ис­то­ри­ји

Гле­да­но уна­зад, би­ло је то го­то­во бе­зна­чај­но, јер у ра­ту 1914-1918. би­ло је осам ми­ли­она жрта­ва, а са­да их је би­ло че­ти­ри пу­та то­ли­ко. Фран­цус­ка са 620.000 по­ги­ну­лих и Бри­та­ни­ја са 260. 000, из­гу­би­ле су мање у Дру­гом свет­ском ра­ту, али је број из­губљених жи­во­та у Средњој и Ис­то­чној Евро­пи био огро­ман. Пољска је из­гу­би­ла ви­ше од 20% уку­пног ста­но­вниш­тва (укључу­ју­ћи и ми­ли­оне уби­је­них Је­вре­ја), а Ју­го­сла­ви­ја 10% по­пу­ла­ци­је. Со­вјет­ски гу­би­ци про­цењени су на два­де­сет до три­де­сет ми­ли­она, не­ма­чки (укључу­ју­ћи и ци­вил­но ста­но­вниш­тво) на ви­ше од пет ми­ли­она. Чак је и ма­ла Грчка би­ла те­шко про­па­ти­ла.

И ма­те­ри­јал­ни гу­би­ци би­ли су не­упо­ре­ди­во ве­ћи не­го у Првом свет­ском ра­ту. Ве­ли­ки де­ло­ви Евро­пе ди­рек­тно су по­го­ђе­ни: Пољска и Ру­си­ја, Ју­го­сла­ви­ја и Грчка, Ита­ли­ја и се­вер­на Фран­цус­ка, Бел­ги­ја и Хо­лан­ди­ја, а у по­следњим ме­се­ци­ма ра­та и Не­ма­чка. Би­ло је бом­бар­до­вања огро­мних ра­зме­ра. И Ру­си и Нем­ци су се при по­вла­чењу држа­ли по­ли­ти­ке "спаљене земље": го­то­во ни­је­дан ве­ћи европ­ски град ни­је про­шао са­свим нео­ште­ћен. Не­ки, по­пут Вар­ша­ве, би­ли су то­ли­ко ра­зо­ре­ни да се ни­је зна­ло мо­гу ли се уоп­ште изно­ва по­ди­ћи. Хи­тлер је 1935. го­ди­не ре­као да кроз де­сет го­ди­на ни­ко не­ће мо­ћи да пре­по­зна Бер­лин. Ос­тва­ри­ло му се про­ро­чан­ство, иако не она­ко ка­ко је за­ми­слио...

…У Ита­ли­ји су те­шко стра­да­ли ин­дус­триј­ски и трго­ва­чки цен­три, На­пуљ, Ми­ла­но и То­ри­но; де­ли­ми­чно су уни­ште­ни Пи­за и Ве­ро­на, Ли­он, Бу­дим­пе­шта, Лењин­град, Ки­јев, Кра­ков и још мно­го дру­гих гра­до­ва. Они ко­ји су та­да оби­шли Средњу Евро­пу при­ча­ли су о нес­твар­ном утис­ку: ме­се­чев пеј­заж по­сут бре­жуљци­ма шу­та и кра­те­ри­ма од бом­би, на­пу­ште­не смрдљиве ру­ше­ви­не ко­је су не­кад би­ле део по­сло­вних и стам­бе­них чет­врти. Нај­пре­че је би­ло обе­збе­ди­ти ста­но­ве за пре­жи­ве­ле; ме­ђу­тим, у Не­ма­чкој се у чет­врти­ни ку­ћа ни­је мо­гло жи­ве­ти; ис­то та­ко би­ло је у Пољској, Грчкој, Ју­го­сла­ви­ји и европ­ском де­лу Со­вјет­ског Са­ве­за. Још ве­ћи број ку­ћа био је оште­ћен. Про­блем је био на­ја­ку­тни­ји у гра­до­ви­ма. У Ди­сел­дор­фу је 93 од­сто ку­ћа про­гла­ше­но не­по­до­бним за ста­но­вање. У аме­ри­чкој зо­ни Не­ма­чке 81 од­сто ку­ћа би­ло је оште­ће­но, чак уни­ште­но. У де­ло­ви­ма Со­вјет­ског Са­ве­за ко­ји су би­ли под не­ма­чком оку­па­ци­јом до­мо­ви шест ми­ли­она по­ро­ди­ца су уни­ште­ни – два­де­сет пет ми­ли­она људи ос­та­ло је без кро­ва над гла­вом.

Aвет гла­ди на­дви­ла се над це­лом Евро­пом. 

 (Нас­та­ви­ће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.