ИСТОРИЈA ЕВРОПЕ 1945 - 1992. - Срби чинили уступке другим нацијама у Југославији

Југославија се састојала од шест република и двије аутономне покрајине. Није било неприкосновене "доминантне државне нације" као у Совјетском Савезу. Најбројнији су били Срби - 40 одсто становништва.

Лагани распад и све већа напетост почели су још за Титовог живота и наставили се током седамдесетих година. Велика криза у Хрватској догодила се 1971. Неки сепаратистичке вође су ухапшене, али су се 1990. поново појавили. Срби су чинили уступке осталим нацијама - 1984. је установљено право колективно руководство

******************************

У многим источноевропским земљама постојала је опасност од међунационалних неслога, али је само у случају Југославије угрожен и сам опстанак земље. Од самог почетка - односно од мировних споразума после Првог светског рата - Југославију су непријатељи сматрали вештачком творевином.

Састојала се од шест република и две аутономне покрајине. Није било неприкосновене "доминантне државне нације" као у Совјетском Савезу; најбројнији су били Срби - 40 одсто укупног становништва.

Историјски и културно није било ничег заједничког између области које су биле део Aустроугарске царевине (Словенија и Хрватска) и оних које су вековима припадале Отоманском царству. Хрвати су били католици, Срби православци, а у Босни и на Косову живела је велика муслиманска мањина.

За време Другог светског рата саставни делови Југославије често су били на супротним странама. Осим тога, републике нису биле хомогене, већ је у свакој било више националних мањина.

Унутрашње размирице

После рата Југославију је на окупу држала пре свега опасност од спољног непријатеља: без обзира на унутрашње размирице, Југословени су у већини били против тога да постану део совјетске империје.

Друго, обједињујућа личност био је Тито, национални херој. Треће, много мање важно, југословенска војска је за све време послератних криза настојала да одржи имиџ бранитеља јединства земље од свих спољних и унутрашњих непријатеља.

И, на крају, постојала је озбиљна сумња да ли би разни саставни делови Југославије могли да опстану као независне државе у случају распада земље. Међутим, овако разложно размишљање није могло да одбије сепаратисте од настојања да остваре своје захтеве.

После напада на Чехословачку опасност од напада споља била је вероватнија него раније. Претња, која је седамдесетих година још изгледала могућа, осамдесетих је сасвим нестала.

Тито је умро 1980. и већи део посматрача предвиђао је да ће се Југославија распасти у року од годину, две. (Већина руководилаца из те партизанске генерације умрла је пре Тита - осим Ђиласа, који је био у опозицији.)

Стравична предвиђања нису остварена, бар не одмах. Међутим, истина је да је процес лаганог распадања и све веће напетости почео још за Титова живота и наставио се током седамдесетих година док је земља била суочена с огромним тешкоћама.

У југословенској привреди постојале су велике регионалне разлике, нарочито између релативно развијеног севера и много заосталијих делова земље.

Целокупна ситуација била је жалосна, мада је Југославија у привредним реформама отишла много даље од осталих комунистичких земаља (радничко самоуправљање, увођење механизама који су били слични тржишним).

Стање нису могли да поправе ни велики кредити са Запада - до 1985. године укупан кредит је достигао 20 милијарди долара. Напротив, терет отплате камате изазвао је ново погоршање. Инфлација је почетком осамдесетих година била 30 одсто, почетком 1990. износила је 2.000 одсто. Због драстичних смањења трошкова јавног сектора, до краја 1990. смањена је на 160 одсто.

Динар је био прва комунистичка конвертибилна валута Источне Европе, али незапосленост се кретала између 15 одсто и 20 одсто. Ублажавајући чиниоци могу се приписати западним туристима и приливу чврсте валуте од милион југословенских радника који су радили у иностранству. Попут својих суседа, Југославије је била приморана да ограничи снабдевање и уведе режим строге штедње.

Криза у Хрватској

Међутим, привредна ситуација није била тако жестока претња као све израженији сепаратизам. Велика криза у Хрватској догодила се 1971; неке сепаратистичке вође су ухапшене, али су се 1990. поново појавиле са још већом подршком маса. Срби су чинили уступке осталим нацијама; 1984. је установљено право колективно руководство - председник сваке републике годину дана је био председавајући југословенске федерације.

Срби су оклевали да сличне уступке учине и Aлбанцима са Косова, јер је та област део историјског средишта Србије; касније су ту отомански владари населили муслимане. Међутим, Aлбанци су били све ратоборнији и све више су ометали живот Срба настањених на истом подручју - слично ситуацији у којој су били Руси у Aзербејџану и средњој Aзији.

Притисак Aлбанаца и сепаратистичка кретања у другим републикама изазвали су српску противреакцију: жалбе на обратну дискриминацију и "феномен звани Слободан Милошевић", национал-комунистички вођа који се појавио крајем осамдесетих година и проповедао да се Срби морају самопотврдити кад већ помирљиви приступ не доноси резултате.

Под Титом је Југославија имала значајну улогу у свету као предводница несврстаног покрета.

Седамдесетих година, међутим, Кубанци су се појавили као несврстани и неутрални и изиграли Југословене. Кад су Кубанци дискредитовани, "Бандунг покрет" више није био чинилац било каквог политичког значаја.

У прилог Југославији треба поменути либерални однос према миграцијама и културну политику; у том погледу било је много више слободе него и у једној другој источноевропској земљи. Међутим, то није било довољно да се обузда сепаратистички талас, тако да је 1990. година и у Југославији, мада из других разлога, донела политичку кризу кроз коју су пролазили и њени суседи.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.