ISTORIJA EVROPE 1945 - 1992. - Srbi činili ustupke drugim nacijama u Jugoslaviji

Jugoslavija se sastojala od šest republika i dvije autonomne pokrajine. Nije bilo neprikosnovene "dominantne državne nacije" kao u Sovjetskom Savezu. Najbrojniji su bili Srbi - 40 odsto stanovništva.

Lagani raspad i sve veća napetost počeli su još za Titovog života i nastavili se tokom sedamdesetih godina. Velika kriza u Hrvatskoj dogodila se 1971. Neki separatističke vođe su uhapšene, ali su se 1990. ponovo pojavili. Srbi su činili ustupke ostalim nacijama - 1984. je ustanovljeno pravo kolektivno rukovodstvo

******************************

U mnogim istočnoevropskim zemljama postojala je opasnost od međunacionalnih nesloga, ali je samo u slučaju Jugoslavije ugrožen i sam opstanak zemlje. Od samog početka - odnosno od mirovnih sporazuma posle Prvog svetskog rata - Jugoslaviju su neprijatelji smatrali veštačkom tvorevinom.

Sastojala se od šest republika i dve autonomne pokrajine. Nije bilo neprikosnovene "dominantne državne nacije" kao u Sovjetskom Savezu; najbrojniji su bili Srbi - 40 odsto ukupnog stanovništva.

Istorijski i kulturno nije bilo ničeg zajedničkog između oblasti koje su bile deo Austrougarske carevine (Slovenija i Hrvatska) i onih koje su vekovima pripadale Otomanskom carstvu. Hrvati su bili katolici, Srbi pravoslavci, a u Bosni i na Kosovu živela je velika muslimanska manjina.

Za vreme Drugog svetskog rata sastavni delovi Jugoslavije često su bili na suprotnim stranama. Osim toga, republike nisu bile homogene, već je u svakoj bilo više nacionalnih manjina.

Unutrašnje razmirice

Posle rata Jugoslaviju je na okupu držala pre svega opasnost od spoljnog neprijatelja: bez obzira na unutrašnje razmirice, Jugosloveni su u većini bili protiv toga da postanu deo sovjetske imperije.

Drugo, objedinjujuća ličnost bio je Tito, nacionalni heroj. Treće, mnogo manje važno, jugoslovenska vojska je za sve vreme posleratnih kriza nastojala da održi imidž branitelja jedinstva zemlje od svih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja.

I, na kraju, postojala je ozbiljna sumnja da li bi razni sastavni delovi Jugoslavije mogli da opstanu kao nezavisne države u slučaju raspada zemlje. Međutim, ovako razložno razmišljanje nije moglo da odbije separatiste od nastojanja da ostvare svoje zahteve.

Posle napada na Čehoslovačku opasnost od napada spolja bila je verovatnija nego ranije. Pretnja, koja je sedamdesetih godina još izgledala moguća, osamdesetih je sasvim nestala.

Tito je umro 1980. i veći deo posmatrača predviđao je da će se Jugoslavija raspasti u roku od godinu, dve. (Većina rukovodilaca iz te partizanske generacije umrla je pre Tita - osim Đilasa, koji je bio u opoziciji.)

Stravična predviđanja nisu ostvarena, bar ne odmah. Međutim, istina je da je proces laganog raspadanja i sve veće napetosti počeo još za Titova života i nastavio se tokom sedamdesetih godina dok je zemlja bila suočena s ogromnim teškoćama.

U jugoslovenskoj privredi postojale su velike regionalne razlike, naročito između relativno razvijenog severa i mnogo zaostalijih delova zemlje.

Celokupna situacija bila je žalosna, mada je Jugoslavija u privrednim reformama otišla mnogo dalje od ostalih komunističkih zemalja (radničko samoupravljanje, uvođenje mehanizama koji su bili slični tržišnim).

Stanje nisu mogli da poprave ni veliki krediti sa Zapada - do 1985. godine ukupan kredit je dostigao 20 milijardi dolara. Naprotiv, teret otplate kamate izazvao je novo pogoršanje. Inflacija je početkom osamdesetih godina bila 30 odsto, početkom 1990. iznosila je 2.000 odsto. Zbog drastičnih smanjenja troškova javnog sektora, do kraja 1990. smanjena je na 160 odsto.

Dinar je bio prva komunistička konvertibilna valuta Istočne Evrope, ali nezaposlenost se kretala između 15 odsto i 20 odsto. Ublažavajući činioci mogu se pripisati zapadnim turistima i prilivu čvrste valute od milion jugoslovenskih radnika koji su radili u inostranstvu. Poput svojih suseda, Jugoslavije je bila primorana da ograniči snabdevanje i uvede režim stroge štednje.

Kriza u Hrvatskoj

Međutim, privredna situacija nije bila tako žestoka pretnja kao sve izraženiji separatizam. Velika kriza u Hrvatskoj dogodila se 1971; neke separatističke vođe su uhapšene, ali su se 1990. ponovo pojavile sa još većom podrškom masa. Srbi su činili ustupke ostalim nacijama; 1984. je ustanovljeno pravo kolektivno rukovodstvo - predsednik svake republike godinu dana je bio predsedavajući jugoslovenske federacije.

Srbi su oklevali da slične ustupke učine i Albancima sa Kosova, jer je ta oblast deo istorijskog središta Srbije; kasnije su tu otomanski vladari naselili muslimane. Međutim, Albanci su bili sve ratoborniji i sve više su ometali život Srba nastanjenih na istom području - slično situaciji u kojoj su bili Rusi u Azerbejdžanu i srednjoj Aziji.

Pritisak Albanaca i separatistička kretanja u drugim republikama izazvali su srpsku protivreakciju: žalbe na obratnu diskriminaciju i "fenomen zvani Slobodan Milošević", nacional-komunistički vođa koji se pojavio krajem osamdesetih godina i propovedao da se Srbi moraju samopotvrditi kad već pomirljivi pristup ne donosi rezultate.

Pod Titom je Jugoslavija imala značajnu ulogu u svetu kao predvodnica nesvrstanog pokreta.

Sedamdesetih godina, međutim, Kubanci su se pojavili kao nesvrstani i neutralni i izigrali Jugoslovene. Kad su Kubanci diskreditovani, "Bandung pokret" više nije bio činilac bilo kakvog političkog značaja.

U prilog Jugoslaviji treba pomenuti liberalni odnos prema migracijama i kulturnu politiku; u tom pogledu bilo je mnogo više slobode nego i u jednoj drugoj istočnoevropskoj zemlji. Međutim, to nije bilo dovoljno da se obuzda separatistički talas, tako da je 1990. godina i u Jugoslaviji, mada iz drugih razloga, donela političku krizu kroz koju su prolazili i njeni susedi.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.