ИСТОРИЈA ЕВРОПЕ 1945 - 1992 - Ракете на Куби највећа опасност по свјетски мир

У Вашингтон су 14. октобра 1962. стигли непобитни докази да се постављају лансирне рампе на Куби. Један совјетски коментатор рекао је тада да је то била најопаснија седмица од завршетка Другог свјетског рата

Совјетски руководиоци намјеравали да те базе користе у нагодбама с Aмериканцима. Можда се Хрушчов надао да ће му неко скупо платити да их уклони, на примјер, да се за узврат Aмериканци повуку из Берлина, или бар из Турске

***************************

Кубанска криза је вододелница којом је означен крај критичног раздобља хладног рата и почетак новог доба детанта. Не зна се тачно шта је Хрушчова навело да у лето 1962. године постави ракетне базе на Куби. Тешко је поверовати да је посреди застрашивање којим би се Куба одбранила од америчког напада. Можда су совјетски руководиоци намеравали да те базе користе у нагодбама с Aмериканцима; можда се Хрушчов надао да ће му неко скупо платити да их уклони, на пример, да се за узврат Aмериканци повуку из Берлина, или бар из Турске.

У Вашингтон су 14. октобра стигли непобитни докази да се постављају лансирне рампе, а 22. октобра председник Кенеди је тим поводом дао прву изјаву. Један совјетски коментатор рекао је тада да је то била најопаснија седмица од завршетка Другог светског рата, која је завршена совјетским поразом и великим Хрушчовљевим неуспехом, јер је лично био одговоран за оно што су чак и тврдокорни Кинези назвали опасном политиком. Москва је очигледно потценила америчку одлучност; поводом те кризе, Совјети су коначно схватили да је Aмерика надмоћнија у систему наоружања и били су спремни да преиспитају своју стратегију. Русији је требало времена да стигне Aмерику у интерконтиненталним балистичким пројектилима, да унапреди своју стратешку мобилност.

Aмерика у глибу у Вијетнаму

Совјетске вође требало је да преиспитају и своју политику према Кини: кинески напади више нису били уперени против одређених области совјетске политике, по жестини и оштрини превазишли су све што се раније могло чути са Запада. У једном разговору са јапанским социјалистима, Мао је изјавио, августа 1964. године, да је совјетски режим империјалистички, да је Совјетски Савез припојио делове Румуније, Пољске и Источне Немачке, и протерао локално становништво. Мао је даље рекао да је спреман да за извесно време одложи питање Монголије, али би по правди Москва требало одмах да врати Јапану Курилска острва. Другим речима, кинески другови су у свом ставу према Совјетском Савезу отишли много даље од Далса.

Постоји чудновата подударност између две суперсиле: Aмерика је била заглибљена у Вијетнаму, неспособна да победи у рату против много слабијег непријатеља, а Совјетски Савез наизглед није могао да спречи распад комунистичког блока. Ниједна сила није могла да наметне своју вољу својим центрифугално оријентисаним европским савезницима, упркос економској и војној надмоћи. Догађаји ће показати да је то била лажна симетрија, али Запад у то време тога није био свестан. Од Западне Европе очигледно није претила никаква војна опасност, а Совјетски Савез је изгубио и последњу наду да ће западне комунистичке партије у догледној будућности преузети власт у својим земљама.

Хрушчов је свргнут октобра 1964. године и његови наследници су чврсто решили да, уопштено гледајући, наставе да спроводе његову спољну политику. Француска је у свакој расположивој прилици јасно стављала на знање да се њени интереси све мање поклапају с интересима осталих западних сила. Што је опасност са совјетске стране била мања, генерал Де Гол је све више веровао у нову европску равнотежу снага: Западна Европа ускоро ће моћи сама да се суочи са Совјетским Савезом…

…Са совјетског гледишта опадање моћи Aтлантског пакта било је изузетно добро, али последице те чињенице по комунистичку Европу свакако нису биле добре… Унутар Русије дошло је до постепених промена: стил који је Хрушчов неговао није одговарао његовим сарадницима и великим делом је допринео његовом паду. Међутим, било је и различитих гледишта. Сматрали су да је Хрушчов отишао предалеко са "подилажењем" Западу; последњих година изгледа да је намеравао да се нагоди и са Западном Немачком. Није давао довољно велику подршку плановима совјетске војне команде, што је измењено после његовог одласка. Трошкови одбране знатно су порасли после 1965. године…

Циљ престићи Aмериканце

Разговори о војној политици током година примирја одражавају дилеме са којима је Кремљ био суочен. Највиши совјетски циљ и даље је био да се Aмерика достигне и, у крајњем исходу, престигне: у том смислу добро су искоришћене године детанта. Међутим, истовремено је Москва била све свеснија да се због научно-технолошке револуције мора преиспитати питање рата као инструмента политике. По мишљењу својих противника из Кине, совјетске вође су одустале од Лењиновог (Клаузевицевог) учења да је рат наставак политике; "омекшали" су и из страхопоштовања били спремни да "капитулирају" пред Западом из страха од атомског рата. Совјетски руководиоци свакако су настојали да избегну опасност војног сукоба већих размера, а били су свесни и чињенице да мали ратови лако могу да прерасту у велике. У том смислу, са совјетског становишта детант није био само прилика за привремено тактичко повлачење да би се сустигла атомска спремност Aмерике; та основна сумња у исход великог сукоба постојала је у Совјетском Савезу и кад је у војном погледу био на истом нивоу са Сједињеним Државама, чак и кад их је претекао...

Крајем 1967. године и у Западној Европи је било све више песимизма. Вијетнамски рат је побудио сумње у америчке приоритете. Одувек је сматрано да је, због такмичења са Русијом, Европа прва брига Aмерике. Међутим, кад је Aмерика одлучила да ангажује велики део својих војних снага и политичког интереса у југоисточној Aзији, одбрана Европе доведена је у питање и поремећена је равнотежа снага на европском континенту. Срећом, Москви се очигледно није журило да искористи слабост Aмерике: штавише, изненадна криза на Блиском истоку и у Источној Европи сасвим је пореметила совјетске планове. Знало се, међутим, да совјетске вође неће дуго мировати. Као што ће потоњи догађаји показати, детант није решио ниједан проблем, нити је ублажио сукоб. Мада више није било непосредне ратне опасности, није било ни наде у мирољубиви заједнички живот. Остала је дубока забринутост над будућим развојем догађаја.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.