ISTORIJA EVROPE 1945 - 1992 - Rakete na Kubi najveća opasnost po svjetski mir

U Vašington su 14. oktobra 1962. stigli nepobitni dokazi da se postavljaju lansirne rampe na Kubi. Jedan sovjetski komentator rekao je tada da je to bila najopasnija sedmica od završetka Drugog svjetskog rata

Sovjetski rukovodioci namjeravali da te baze koriste u nagodbama s Amerikancima. Možda se Hruščov nadao da će mu neko skupo platiti da ih ukloni, na primjer, da se za uzvrat Amerikanci povuku iz Berlina, ili bar iz Turske

***************************

Kubanska kriza je vododelnica kojom je označen kraj kritičnog razdoblja hladnog rata i početak novog doba detanta. Ne zna se tačno šta je Hruščova navelo da u leto 1962. godine postavi raketne baze na Kubi. Teško je poverovati da je posredi zastrašivanje kojim bi se Kuba odbranila od američkog napada. Možda su sovjetski rukovodioci nameravali da te baze koriste u nagodbama s Amerikancima; možda se Hruščov nadao da će mu neko skupo platiti da ih ukloni, na primer, da se za uzvrat Amerikanci povuku iz Berlina, ili bar iz Turske.

U Vašington su 14. oktobra stigli nepobitni dokazi da se postavljaju lansirne rampe, a 22. oktobra predsednik Kenedi je tim povodom dao prvu izjavu. Jedan sovjetski komentator rekao je tada da je to bila najopasnija sedmica od završetka Drugog svetskog rata, koja je završena sovjetskim porazom i velikim Hruščovljevim neuspehom, jer je lično bio odgovoran za ono što su čak i tvrdokorni Kinezi nazvali opasnom politikom. Moskva je očigledno potcenila američku odlučnost; povodom te krize, Sovjeti su konačno shvatili da je Amerika nadmoćnija u sistemu naoružanja i bili su spremni da preispitaju svoju strategiju. Rusiji je trebalo vremena da stigne Ameriku u interkontinentalnim balističkim projektilima, da unapredi svoju stratešku mobilnost.

Amerika u glibu u Vijetnamu

Sovjetske vođe trebalo je da preispitaju i svoju politiku prema Kini: kineski napadi više nisu bili upereni protiv određenih oblasti sovjetske politike, po žestini i oštrini prevazišli su sve što se ranije moglo čuti sa Zapada. U jednom razgovoru sa japanskim socijalistima, Mao je izjavio, avgusta 1964. godine, da je sovjetski režim imperijalistički, da je Sovjetski Savez pripojio delove Rumunije, Poljske i Istočne Nemačke, i proterao lokalno stanovništvo. Mao je dalje rekao da je spreman da za izvesno vreme odloži pitanje Mongolije, ali bi po pravdi Moskva trebalo odmah da vrati Japanu Kurilska ostrva. Drugim rečima, kineski drugovi su u svom stavu prema Sovjetskom Savezu otišli mnogo dalje od Dalsa.

Postoji čudnovata podudarnost između dve supersile: Amerika je bila zaglibljena u Vijetnamu, nesposobna da pobedi u ratu protiv mnogo slabijeg neprijatelja, a Sovjetski Savez naizgled nije mogao da spreči raspad komunističkog bloka. Nijedna sila nije mogla da nametne svoju volju svojim centrifugalno orijentisanim evropskim saveznicima, uprkos ekonomskoj i vojnoj nadmoći. Događaji će pokazati da je to bila lažna simetrija, ali Zapad u to vreme toga nije bio svestan. Od Zapadne Evrope očigledno nije pretila nikakva vojna opasnost, a Sovjetski Savez je izgubio i poslednju nadu da će zapadne komunističke partije u doglednoj budućnosti preuzeti vlast u svojim zemljama.

Hruščov je svrgnut oktobra 1964. godine i njegovi naslednici su čvrsto rešili da, uopšteno gledajući, nastave da sprovode njegovu spoljnu politiku. Francuska je u svakoj raspoloživoj prilici jasno stavljala na znanje da se njeni interesi sve manje poklapaju s interesima ostalih zapadnih sila. Što je opasnost sa sovjetske strane bila manja, general De Gol je sve više verovao u novu evropsku ravnotežu snaga: Zapadna Evropa uskoro će moći sama da se suoči sa Sovjetskim Savezom…

…Sa sovjetskog gledišta opadanje moći Atlantskog pakta bilo je izuzetno dobro, ali posledice te činjenice po komunističku Evropu svakako nisu bile dobre… Unutar Rusije došlo je do postepenih promena: stil koji je Hruščov negovao nije odgovarao njegovim saradnicima i velikim delom je doprineo njegovom padu. Međutim, bilo je i različitih gledišta. Smatrali su da je Hruščov otišao predaleko sa "podilaženjem" Zapadu; poslednjih godina izgleda da je nameravao da se nagodi i sa Zapadnom Nemačkom. Nije davao dovoljno veliku podršku planovima sovjetske vojne komande, što je izmenjeno posle njegovog odlaska. Troškovi odbrane znatno su porasli posle 1965. godine…

Cilj prestići Amerikance

Razgovori o vojnoj politici tokom godina primirja odražavaju dileme sa kojima je Kremlj bio suočen. Najviši sovjetski cilj i dalje je bio da se Amerika dostigne i, u krajnjem ishodu, prestigne: u tom smislu dobro su iskorišćene godine detanta. Međutim, istovremeno je Moskva bila sve svesnija da se zbog naučno-tehnološke revolucije mora preispitati pitanje rata kao instrumenta politike. Po mišljenju svojih protivnika iz Kine, sovjetske vođe su odustale od Lenjinovog (Klauzevicevog) učenja da je rat nastavak politike; "omekšali" su i iz strahopoštovanja bili spremni da "kapituliraju" pred Zapadom iz straha od atomskog rata. Sovjetski rukovodioci svakako su nastojali da izbegnu opasnost vojnog sukoba većih razmera, a bili su svesni i činjenice da mali ratovi lako mogu da prerastu u velike. U tom smislu, sa sovjetskog stanovišta detant nije bio samo prilika za privremeno taktičko povlačenje da bi se sustigla atomska spremnost Amerike; ta osnovna sumnja u ishod velikog sukoba postojala je u Sovjetskom Savezu i kad je u vojnom pogledu bio na istom nivou sa Sjedinjenim Državama, čak i kad ih je pretekao...

Krajem 1967. godine i u Zapadnoj Evropi je bilo sve više pesimizma. Vijetnamski rat je pobudio sumnje u američke prioritete. Oduvek je smatrano da je, zbog takmičenja sa Rusijom, Evropa prva briga Amerike. Međutim, kad je Amerika odlučila da angažuje veliki deo svojih vojnih snaga i političkog interesa u jugoistočnoj Aziji, odbrana Evrope dovedena je u pitanje i poremećena je ravnoteža snaga na evropskom kontinentu. Srećom, Moskvi se očigledno nije žurilo da iskoristi slabost Amerike: štaviše, iznenadna kriza na Bliskom istoku i u Istočnoj Evropi sasvim je poremetila sovjetske planove. Znalo se, međutim, da sovjetske vođe neće dugo mirovati. Kao što će potonji događaji pokazati, detant nije rešio nijedan problem, niti je ublažio sukob. Mada više nije bilo neposredne ratne opasnosti, nije bilo ni nade u miroljubivi zajednički život. Ostala je duboka zabrinutost nad budućim razvojem događaja.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.