ИСТОРИЈA ЕВРОПЕ 1945 - 1992. - Осамдесетих пољуљана стабилност Југославије

Различита објашњења могу се наћи поводом буђења националистичких захтјева. С једне стране, то су све већа демократизација Европе и све веће политичке слободе у Шпанији, Југославији и Совјетском Савезу.

Крајем осамдесетих политичкој дестабилизацији у Југославији допринијели су и побуне Aлбанаца и отпор који су показали Хрвати и Словенци према доминантном српском елементу.

*********************

Нова Европа, која је настала 1945. године, етнички је била хомогенија него раније, јер су повучене нове границе и становништво је расељено. Међутим, ако узмемо у обзир историју Европе, потпуна хомогеност никад није била могућа, нити је била пожељна. Југославија, Швајцарска и Белгија су очигледни примери држава у којима живи више од једног народа. На другим местима у Европи етничке заједнице су имале одређени степен аутономије; неки нису ни тражили пуну независност, а неки је нису добили од централне власти. Током првих двадесет година после рата, у овим "нацијама унутар државе" национализам није имао значајнију улогу; међутим, седамдесетих и осамдесетих година дошло је до приметне промене.

Различита објашњења могу се наћи поводом тог буђења националистичких захтева. С једне стране, то су све већа демократизација Европе и све веће политичке слободе у Шпанији, Југославији и Совјетском Савезу. Наравно, национална свест и раније је постојала међу Баскијцима, Словенцима, Aзербејџанцима - да наведемо само неке примере. Међутим, под Франком, Титом и совјетским режимом пре гласности, проблеми су решавани по кратком поступку кад год би мањине прешле уско одређене границе регионалне аутономије. На другим местима у Западној Европи обнова национализма међу мањинама била је део општег процеса који има и економске и културне разлоге.

Ирска и Баскија

Историја познаје те националне напетости у свим примерима заједничког живота различитих етничких групација у једном граду, или једној области, чак и у Швајцарској (конфликт у Јури) и међу скандинавским земљама. Неки су сукоби решени мање-више мирним путем, на пример, Aлто Aдиђе (Јужни Тирол) у Италији и на Сардинији. У Белгији arrangment communautiare није био тако успешан, кризна стања била су честа, али готово да није било никаквог насиља. У екстремним случајевима, напетост би довела до терористичких напада, као у Северној Ирској и у Баскији на северу Шпаније.

 У оба случаја, националистичка стремљења су дугог века. Међутим, побуна је ушла у своју акутну фазу почетком седамдесетих. Иако су екстремисти међу Баскијцима и ирским католицима у суштини мањина унутар мањине, централне власти су имале велике проблеме због оружаних напада. Сепаратизам праћен насиљем поставља бројна занимљива питања. Једно се тиче опипљиве разлике између њихове званичне доктрине (која је интернационалистичка и лево оријентисана) и стварних мотива, као и предузетих акција, које се заснивају на искључивом национализму.

Није сасвим јасно ни зашто друге националности, на пример Каталонци, који могу да наведу сличне замерке централној власти, покушавају да остваре циљ политичким а не терористичким средствима. Можда релативно мала групација, у коју спадају Баскијци, јаче осећа притисак од бројнијих Каталонаца, јер стрепе да време није на њиховој страни, да ће се њихова култура и начин живота изгубити у све већем приливу шпанских досељеника на њихово родно тле.

У случају национализма у Шкотској, посреди је отпор према власти из далека. Са све већим слабљењем опште економске и друштвене ситуације у Енглеској, све је гласнији био захтев за "отцепљењем" (devolution); пораст национализма вероватно има везе и с открићем значајних нафтних поља недалеко од шкотске обале. На општим изборима 1974. шкотски националисти су освојили 30 одсто укупног броја гласова; на референдуму 1979. године 32 одсто је гласало за отцепљење. На потоњим изборима шкотски националисти ни издалека се нису приближили претходним резултатима.

Ни бретонски и корзикански национализам није нека нова појава, али је до оживљавања националистичких идеја дошло такође седамдесетих година. Неразвијеност и незадовољство земљорадника имало је значајну улогу; било је и неких терористичких напада невеликих размера.

У још неколико примера акутних националистичких сукоба у Европи сиромаштво и недовољна развијеност имали су важну улогу. Северна Ирска је очигледан пример. На другим местима значајан чинилац је била традиционална верска нетрпељивост; опет бисмо могли да наведемо Северну Ирску, а уз њу и Aлбанце муслимане на Косову. Међутим, Баскијци су добри католици као и њихови суседи Шпанци; осим тога, област Баскије спада у најбогатије и најразвијеније регије Шпаније. Сваки покушај да се сукоб са ратоборним националним мањинама објасни уз помоћ једног или два одређена разлога навешће нас на погрешан закључак; мада у неким случајевима то може бити тачно, у другим је сасвим безначајно.

Не може се тврдити ни да власти у једном случају успеју да реше, или бар умире, сукобе, а у другом то не могу да учине. Диктаторски режими могу суровом принудом да потисну јавно испољавање сукоба; масовним расељавањем становништва можда могу и да дођу до решења. Међутим, са постепеном демократизацијом Европе, таква средства су искључена. Према томе, сепаратистичко насиље се наставља. У току двадесет година у Северној Ирској је пало више од две хиљаде жртава, две трећине погинулих су цивили, не борци. Међутим, упркос покушајима да се терористичке операције пребаце и на тле Енглеске, друштвено ткиво није претрпело озбиљније поремећаје.

У суштини, од половине седамдесетих број жртава у Северној Ирској се постепено смањује. Политички су много озбиљнији национални сукоби у Источној Европи. У паду Чаушескуа свој удео има и његов репресивни однос према мађарској мањини у Румунији. Крајем осамдесетих политичкој дестабилизацији у Југославији допринели су и побуне Aлбанаца и отпор који су показали Хрвати и Словенци према доминантном српском елементу.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.