ISTORIJA EVROPE 1945 - 1992. - Osamdesetih poljuljana stabilnost Jugoslavije

Različita objašnjenja mogu se naći povodom buđenja nacionalističkih zahtjeva. S jedne strane, to su sve veća demokratizacija Evrope i sve veće političke slobode u Španiji, Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu.

Krajem osamdesetih političkoj destabilizaciji u Jugoslaviji doprinijeli su i pobune Albanaca i otpor koji su pokazali Hrvati i Slovenci prema dominantnom srpskom elementu.

*********************

Nova Evropa, koja je nastala 1945. godine, etnički je bila homogenija nego ranije, jer su povučene nove granice i stanovništvo je raseljeno. Međutim, ako uzmemo u obzir istoriju Evrope, potpuna homogenost nikad nije bila moguća, niti je bila poželjna. Jugoslavija, Švajcarska i Belgija su očigledni primeri država u kojima živi više od jednog naroda. Na drugim mestima u Evropi etničke zajednice su imale određeni stepen autonomije; neki nisu ni tražili punu nezavisnost, a neki je nisu dobili od centralne vlasti. Tokom prvih dvadeset godina posle rata, u ovim "nacijama unutar države" nacionalizam nije imao značajniju ulogu; međutim, sedamdesetih i osamdesetih godina došlo je do primetne promene.

Različita objašnjenja mogu se naći povodom tog buđenja nacionalističkih zahteva. S jedne strane, to su sve veća demokratizacija Evrope i sve veće političke slobode u Španiji, Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu. Naravno, nacionalna svest i ranije je postojala među Baskijcima, Slovencima, Azerbejdžancima - da navedemo samo neke primere. Međutim, pod Frankom, Titom i sovjetskim režimom pre glasnosti, problemi su rešavani po kratkom postupku kad god bi manjine prešle usko određene granice regionalne autonomije. Na drugim mestima u Zapadnoj Evropi obnova nacionalizma među manjinama bila je deo opšteg procesa koji ima i ekonomske i kulturne razloge.

Irska i Baskija

Istorija poznaje te nacionalne napetosti u svim primerima zajedničkog života različitih etničkih grupacija u jednom gradu, ili jednoj oblasti, čak i u Švajcarskoj (konflikt u Juri) i među skandinavskim zemljama. Neki su sukobi rešeni manje-više mirnim putem, na primer, Alto Adiđe (Južni Tirol) u Italiji i na Sardiniji. U Belgiji arrangment communautiare nije bio tako uspešan, krizna stanja bila su česta, ali gotovo da nije bilo nikakvog nasilja. U ekstremnim slučajevima, napetost bi dovela do terorističkih napada, kao u Severnoj Irskoj i u Baskiji na severu Španije.

 U oba slučaja, nacionalistička stremljenja su dugog veka. Međutim, pobuna je ušla u svoju akutnu fazu početkom sedamdesetih. Iako su ekstremisti među Baskijcima i irskim katolicima u suštini manjina unutar manjine, centralne vlasti su imale velike probleme zbog oružanih napada. Separatizam praćen nasiljem postavlja brojna zanimljiva pitanja. Jedno se tiče opipljive razlike između njihove zvanične doktrine (koja je internacionalistička i levo orijentisana) i stvarnih motiva, kao i preduzetih akcija, koje se zasnivaju na isključivom nacionalizmu.

Nije sasvim jasno ni zašto druge nacionalnosti, na primer Katalonci, koji mogu da navedu slične zamerke centralnoj vlasti, pokušavaju da ostvare cilj političkim a ne terorističkim sredstvima. Možda relativno mala grupacija, u koju spadaju Baskijci, jače oseća pritisak od brojnijih Katalonaca, jer strepe da vreme nije na njihovoj strani, da će se njihova kultura i način života izgubiti u sve većem prilivu španskih doseljenika na njihovo rodno tle.

U slučaju nacionalizma u Škotskoj, posredi je otpor prema vlasti iz daleka. Sa sve većim slabljenjem opšte ekonomske i društvene situacije u Engleskoj, sve je glasniji bio zahtev za "otcepljenjem" (devolution); porast nacionalizma verovatno ima veze i s otkrićem značajnih naftnih polja nedaleko od škotske obale. Na opštim izborima 1974. škotski nacionalisti su osvojili 30 odsto ukupnog broja glasova; na referendumu 1979. godine 32 odsto je glasalo za otcepljenje. Na potonjim izborima škotski nacionalisti ni izdaleka se nisu približili prethodnim rezultatima.

Ni bretonski i korzikanski nacionalizam nije neka nova pojava, ali je do oživljavanja nacionalističkih ideja došlo takođe sedamdesetih godina. Nerazvijenost i nezadovoljstvo zemljoradnika imalo je značajnu ulogu; bilo je i nekih terorističkih napada nevelikih razmera.

U još nekoliko primera akutnih nacionalističkih sukoba u Evropi siromaštvo i nedovoljna razvijenost imali su važnu ulogu. Severna Irska je očigledan primer. Na drugim mestima značajan činilac je bila tradicionalna verska netrpeljivost; opet bismo mogli da navedemo Severnu Irsku, a uz nju i Albance muslimane na Kosovu. Međutim, Baskijci su dobri katolici kao i njihovi susedi Španci; osim toga, oblast Baskije spada u najbogatije i najrazvijenije regije Španije. Svaki pokušaj da se sukob sa ratobornim nacionalnim manjinama objasni uz pomoć jednog ili dva određena razloga navešće nas na pogrešan zaključak; mada u nekim slučajevima to može biti tačno, u drugim je sasvim beznačajno.

Ne može se tvrditi ni da vlasti u jednom slučaju uspeju da reše, ili bar umire, sukobe, a u drugom to ne mogu da učine. Diktatorski režimi mogu surovom prinudom da potisnu javno ispoljavanje sukoba; masovnim raseljavanjem stanovništva možda mogu i da dođu do rešenja. Međutim, sa postepenom demokratizacijom Evrope, takva sredstva su isključena. Prema tome, separatističko nasilje se nastavlja. U toku dvadeset godina u Severnoj Irskoj je palo više od dve hiljade žrtava, dve trećine poginulih su civili, ne borci. Međutim, uprkos pokušajima da se terorističke operacije prebace i na tle Engleske, društveno tkivo nije pretrpelo ozbiljnije poremećaje.

U suštini, od polovine sedamdesetih broj žrtava u Severnoj Irskoj se postepeno smanjuje. Politički su mnogo ozbiljniji nacionalni sukobi u Istočnoj Evropi. U padu Čaušeskua svoj udeo ima i njegov represivni odnos prema mađarskoj manjini u Rumuniji. Krajem osamdesetih političkoj destabilizaciji u Jugoslaviji doprineli su i pobune Albanaca i otpor koji su pokazali Hrvati i Slovenci prema dominantnom srpskom elementu.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.