ИС­ТО­РИ­ЈA ЕВРО­ПЕ 1945 - 1992. - На­ди­рање им­пе­ри­ја­лис­та и про­па­ган­да ко­му­нис­та

Мно­ги су по­че­ли да ми­сле као пред­сје­дник Тру­ман: ако се Ру­си­ји не по­ка­же чврста ру­ка и гвоз­де­на пе­сни­ца, ус­ко­ро ће до­ћи до но­вог ра­та. Прве го­ди­не по­сли­је ра­та СССР оп­ту­жио сво­је пре­ђашње са­ве­зни­ке због фа­шис­ти­чког на­па­да, им­пе­ри­ја­лис­ти­чког на­ди­рања и при­пре­мања но­вог ра­та.

Ко­му­нис­ти­чке пар­ти­је За­па­дне Евро­пе, на­ро­чи­то у Фран­цус­кој и Ита­ли­ји, про­по­ви­је­да­ле на­сил­но ру­шење влас­ти, ко­ја се, ка­ко су тврди­ли, про­да­ла аме­ри­чком мо­но­пол­ском ка­пи­та­ли­зму

*****************************

Три го­ди­не по­сле за­вршет­ка ра­та гла­вне при­вре­дне ра­не Евро­пе би­ле су за­ле­че­не; ин­дус­триј­ска и пољо­при­вре­дна прои­зводња го­то­во су дос­ти­гле пре­дра­тни ни­во. (Би­ло је и изу­зе­та­ка: обно­ва је у Ита­ли­ји озбиљно за­ос­та­ја­ла, а у Не­ма­чкој је тек по­че­ла). Ме­ђу­тим, зна­чај пос­ти­гну­тог не тре­ба пре­цењива­ти, јер је три­де­се­тих го­ди­на би­ла де­пре­си­ја, а ни­во пос­ти­гнут 1938. уоп­ште ни­је био дос­то­јан дивљења. Шта­ви­ше, би­ло је озбиљних те­шко­ћа ко­је ни­су пос­то­ја­ле пре ра­та: Евро­па ни­је за­ра­ђи­ва­ла до­вољно до­ла­ра да пла­ти увоз, без ко­јег се ни­је мо­гла на­да­ти трај­ни­јем на­прет­ку.

Не­ко је кри­вио по­гре­шну при­вре­дну и фи­нан­сиј­ску по­ли­ти­ку та­дашњих вла­да, не­ко је, опет, тврдио да је у пи­тању стру­ктур­на кри­за, јер је те­мељно измењено мес­то Евро­пе у све­ту. Осим то­га, ни­је се мо­гло са си­гур­нош­ћу тврди­ти да Евро­па има воље и сна­ге да по­но­во дос­ти­гне сво­је не­ка­дашње бла­гос­тање и ути­цај. "Шта је Евро­пи овог тре­нут­ка"? пи­та се Чер­чил 1947. "Хрпа крша, мртва­чни­ца, ле­гло ку­ге и мржње". Мно­ги су де­ли­ли његов пе­си­ми­зам.

СССР оп­ту­жу­је За­пад

У то­ку прве го­ди­не по­сле ра­та Со­вјет­ски Са­вез је оп­ту­жио сво­је пре­ђашње са­ве­зни­ке због фа­шис­ти­чког на­па­да, им­пе­ри­ја­лис­ти­чког на­ди­рања и при­пре­мања но­вог ра­та. С дру­ге стра­не, мно­ги на­ро­ди на За­па­ду, да по­но­во ци­ти­ра­мо чу­ве­ни Чер­чи­лов го­вор у Фул­то­ну, мар­та 1946, сма­тра­ли су да по­ли­циј­ске влас­ти ус­та­новљене у Ис­то­чној Евро­пи не пред­стављају ону осло­бо­ђе­ну Евро­пу за ко­ју су се бо­ри­ли, ни­ти са­држе осно­вне еле­мен­те за одржање ми­ра.

Мно­ги су по­че­ли да ми­сле као пред­се­дник Тру­ман: ако се Ру­си­ји не по­ка­же чврста рка и гвоз­де­на пе­сни­ца, ус­ко­ро ће до­ћи до но­вог ра­та. Би­ло је са­свим при­ро­дно да се не­ка­дашњи са­ве­зни­ци не сла­жу баш у све­му, да пос­то­ји бор­ба мишљења и ин­те­ре­са, ме­ђу­тим, ко је мо­гао да по­ми­сли да ће две го­ди­не по­сле за­вршет­ка не­при­ја­тељста­ва Евро­па би­ти по­дељена на два не­умољиво не­при­ја­тељска та­бо­ра, да ће сви жи­ве­ти у стра­ху од но­вог ра­та.

По­ли­ти­ка за­па­дних зе­маља не­по­сре­дно по­сле ра­та би­ла је ош­тро кри­ти­ко­ва­на с ра­зли­чи­тих, чак су­про­тних ста­но­ви­шта. Око 1950. сма­тра­ло се да је за­па­дна по­ли­ти­ка пре­ма Со­вјет­ском Са­ве­зу би­ла пре­те­ра­но по­пустљива и ла­ко­вер­на. Де­сет го­ди­на ка­сни­је не­ки су кри­ти­ча­ри до­ка­зи­ва­ли да, на­про­тив, За­пад ни­је по­ка­зао до­вољно до­бре воље, да је вла­да­ла хис­те­ри­ја и спре­мност да се про­це­ни и со­вјет­ска не­трпељивост и њихо­ва моћ. По­ку­ша­ва­ли су да до­ка­жу да је стаљин­ска Ру­си­ја у осно­ви би­ла је­дна кон­зер­ва­ти­вна земља у по­тра­зи за си­гур­нош­ћу, без жеље да се ши­ри ван сво­јих при­ро­дних гра­ни­ца.

За­па­дни држа­вни­ци, и ја­вност Евро­пе и Aме­ри­ке, то­ком ра­та су по­ве­ро­ва­ли у је­дну сли­ку Ру­си­је ко­ја ни­је има­ла мно­го за­је­дни­чког са со­вјет­ском ствар­нош­ћу. Бу­ду­ћи да је Со­вјет­ски Са­вез био са­ве­зник у бор­би про­тив Хи­тле­ра, сма­тра­ло се да кри­ти­ка њего­вог уну­трашњег уре­ђења мо­же ло­ше да ути­че на ра­тне по­ду­хва­те. И пре 1946. го­ди­не ве­ћи­на ви­ше ни­је би­ла спре­мна на то­ли­ку пре­ду­сретљивост, с об­зи­ром на то да је пос­та­ло очи­гле­дно да Стаљино­ва ти­ра­ни­ја ни­је убла­же­на.

Грчки гра­ђан­ски рат 1946. го­ди­не нас­тављен је из ба­за изван гра­ни­ца земље. Со­вјет­ски Са­вез је одбио да се по­ву­че из Пер­си­је и вршио је све ве­ћи при­ти­сак на Тур­ску. У Ис­то­чној Евро­пи и на Бал­ка­ну за­вршен је обра­чун с опо­зи­ци­јом, и Со­вјет­ски Са­вез је успео да на­ме­тне свој по­ли­ти­чки сис­тем у сво­јој зо­ни Не­ма­чке. На сас­тан­ци­ма ми­нис­та­ра спољних по­сло­ва то­ком 1946. и 1947. го­ди­не не­зна­тан на­пре­дак је на­прављен у прав­цу трај­ни­јег ми­ро­вног ре­шења.

Со­вјет­ски став је пос­та­јао све не­по­пустљиви­ји, упркос стал­ним, по­не­кад дирљивим по­ку­ша­ји­ма За­па­да да се до­ђе до ком­про­ми­са и да се убла­же со­вјет­ске сумње. Си­ту­аци­ја се по­гор­ша­ла 1947. и 1948. у Че­хо­сло­ва­чкој је свргну­та де­мо­крат­ска власт и земља је пос­та­ла пра­ви са­те­лит; на­прављена је бло­ка­да Бер­ли­на; Со­вјет­ски Са­вез је одбио да са­ра­ђу­је са За­па­дом на но­вим про­је­кти­ма при­вре­дног опо­рав­ка Евро­пе ко­ји су би­ли на дне­вном ре­ду (на при­мер, Мар­ша­лов план), ни у прав­цу успос­тављања ме­ђу­на­ро­дне кон­тро­ле ну­кле­ар­ног на­ору­жања.

На­сил­но ру­шење влас­ти

Ко­му­нис­ти­чке пар­ти­је За­па­дне Евро­пе, на­ро­чи­то у Фран­цус­кој и Ита­ли­ји, про­по­ве­да­ле су на­сил­но ру­шење влас­ти ко­ја се, ка­ко су тврди­ли, про­да­ла аме­ри­чком мо­но­пол­ском ка­пи­та­ли­зму. Го­ди­не 1948. одржан је први сас­та­нак Ко­мин­фор­ма, но­ве ор­га­ни­за­ци­је сли­чне Ко­му­нис­ти­чкој ин­тер­на­ци­она­ли ко­ја је ра­спу­ште­на то­ком ра­та. Том при­ли­ком кри­ти­ка је упу­ће­на за­па­дним ко­му­нис­ти­ма што су се у про­шлос­ти пре­ви­ше ба­ви­ли пар­ла­мен­тар­ним акти­внос­ти­ма; од тог тре­нут­ка њихо­во не­сла­гање мо­ра­ло је би­ти мно­го бор­бе­ни­је. Тог ле­та ши­ром Евро­пе би­ло је штрај­ко­ва и не­ре­да. То се нај­ве­ро­ва­тни­је ни­је одви­ја­ло по не­ком уса­гла­ше­ном, ра­зра­ђе­ном пла­ну, али на За­па­ду је све ви­ше људи би­ло уве­ре­но да од Со­вјет­ског Са­ве­за пре­ти све ве­ћа опа­сност, ко­ја се мо­же от­кло­ни­ти са­мо чврстим ста­вом и при­ме­ном од­го­ва­ра­ју­ће си­ле.

 И одје­дном се За­пад осе­тио пре­ва­ре­ним; у том гру­бом бу­ђењу мно­ге су ра­тне илу­зи­је рас­прше­не и ни­ко ни­је имао жељу да пре­те­ра­но дра­ма­ти­зу­је су­коб, да Стаљину и ос­та­лим ко­му­нис­ти­чким ли­де­ри­ма при­пи­ше не са­мо ђа­вол­ску ве­шти­ну и зло­на­мер­ност већ и бе­зоб­зир­не, нео­гра­ни­че­не те­ри­то­ри­јал­не ам­би­ци­је. Бу­ду­ћи да је го­ди­на­ма за­не­ма­ри­вао со­вјет­ску иде­оло­ги­ју, За­пад је на­је­дном от­крио да је спре­ман да без ра­змишљања при­хва­ти сва те­оре­ти­сања о свет­ској ре­во­лу­ци­ји и неи­збе­жном су­ко­бу ко­ји пред­сто­ји. Би­ли су скло­ни да пре­те­жно по­ли­ти­чку бор­бу по­сма­тра­ју с вој­ног гле­ди­шта.

С дру­ге стра­не, не мо­же се оспо­ри­ти да је 1947. и 1948. Евро­па би­ла не­до­вољно ста­бил­на и не­до­вољно бо­га­та; одлу­чној мањини не би тре­ба­ло мно­го до­мишљатос­ти и сна­ге да на­ме­тне сво­ју вољу.

(Нас­та­ви­ће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.