IS­TO­RI­JA EVRO­PE 1945 - 1992. - Na­di­ranje im­pe­ri­ja­lis­ta i pro­pa­gan­da ko­mu­nis­ta

Mno­gi su po­če­li da mi­sle kao pred­sje­dnik Tru­man: ako se Ru­si­ji ne po­ka­že čvrsta ru­ka i gvoz­de­na pe­sni­ca, us­ko­ro će do­ći do no­vog ra­ta. Prve go­di­ne po­sli­je ra­ta SSSR op­tu­žio svo­je pre­đašnje sa­ve­zni­ke zbog fa­šis­ti­čkog na­pa­da, im­pe­ri­ja­lis­ti­čkog na­di­ranja i pri­pre­manja no­vog ra­ta.

Ko­mu­nis­ti­čke par­ti­je Za­pa­dne Evro­pe, na­ro­či­to u Fran­cus­koj i Ita­li­ji, pro­po­vi­je­da­le na­sil­no ru­šenje vlas­ti, ko­ja se, ka­ko su tvrdi­li, pro­da­la ame­ri­čkom mo­no­pol­skom ka­pi­ta­li­zmu

*****************************

Tri go­di­ne po­sle za­vršet­ka ra­ta gla­vne pri­vre­dne ra­ne Evro­pe bi­le su za­le­če­ne; in­dus­trij­ska i poljo­pri­vre­dna proi­zvodnja go­to­vo su dos­ti­gle pre­dra­tni ni­vo. (Bi­lo je i izu­ze­ta­ka: obno­va je u Ita­li­ji ozbiljno za­os­ta­ja­la, a u Ne­ma­čkoj je tek po­če­la). Me­đu­tim, zna­čaj pos­ti­gnu­tog ne tre­ba pre­cenjiva­ti, jer je tri­de­se­tih go­di­na bi­la de­pre­si­ja, a ni­vo pos­ti­gnut 1938. uop­šte ni­je bio dos­to­jan divljenja. Šta­vi­še, bi­lo je ozbiljnih te­ško­ća ko­je ni­su pos­to­ja­le pre ra­ta: Evro­pa ni­je za­ra­đi­va­la do­voljno do­la­ra da pla­ti uvoz, bez ko­jeg se ni­je mo­gla na­da­ti traj­ni­jem na­pret­ku.

Ne­ko je kri­vio po­gre­šnu pri­vre­dnu i fi­nan­sij­sku po­li­ti­ku ta­dašnjih vla­da, ne­ko je, opet, tvrdio da je u pi­tanju stru­ktur­na kri­za, jer je te­meljno izmenjeno mes­to Evro­pe u sve­tu. Osim to­ga, ni­je se mo­glo sa si­gur­noš­ću tvrdi­ti da Evro­pa ima volje i sna­ge da po­no­vo dos­ti­gne svo­je ne­ka­dašnje bla­gos­tanje i uti­caj. "Šta je Evro­pi ovog tre­nut­ka"? pi­ta se Čer­čil 1947. "Hrpa krša, mrtva­čni­ca, le­glo ku­ge i mržnje". Mno­gi su de­li­li njegov pe­si­mi­zam.

SSSR op­tu­žu­je Za­pad

U to­ku prve go­di­ne po­sle ra­ta So­vjet­ski Sa­vez je op­tu­žio svo­je pre­đašnje sa­ve­zni­ke zbog fa­šis­ti­čkog na­pa­da, im­pe­ri­ja­lis­ti­čkog na­di­ranja i pri­pre­manja no­vog ra­ta. S dru­ge stra­ne, mno­gi na­ro­di na Za­pa­du, da po­no­vo ci­ti­ra­mo ču­ve­ni Čer­či­lov go­vor u Ful­to­nu, mar­ta 1946, sma­tra­li su da po­li­cij­ske vlas­ti us­ta­novljene u Is­to­čnoj Evro­pi ne pred­stavljaju onu oslo­bo­đe­nu Evro­pu za ko­ju su se bo­ri­li, ni­ti sa­drže osno­vne ele­men­te za održanje mi­ra.

Mno­gi su po­če­li da mi­sle kao pred­se­dnik Tru­man: ako se Ru­si­ji ne po­ka­že čvrsta rka i gvoz­de­na pe­sni­ca, us­ko­ro će do­ći do no­vog ra­ta. Bi­lo je sa­svim pri­ro­dno da se ne­ka­dašnji sa­ve­zni­ci ne sla­žu baš u sve­mu, da pos­to­ji bor­ba mišljenja i in­te­re­sa, me­đu­tim, ko je mo­gao da po­mi­sli da će dve go­di­ne po­sle za­vršet­ka ne­pri­ja­teljsta­va Evro­pa bi­ti po­deljena na dva ne­umoljivo ne­pri­ja­teljska ta­bo­ra, da će svi ži­ve­ti u stra­hu od no­vog ra­ta.

Po­li­ti­ka za­pa­dnih ze­malja ne­po­sre­dno po­sle ra­ta bi­la je oš­tro kri­ti­ko­va­na s ra­zli­či­tih, čak su­pro­tnih sta­no­vi­šta. Oko 1950. sma­tra­lo se da je za­pa­dna po­li­ti­ka pre­ma So­vjet­skom Sa­ve­zu bi­la pre­te­ra­no po­pustljiva i la­ko­ver­na. De­set go­di­na ka­sni­je ne­ki su kri­ti­ča­ri do­ka­zi­va­li da, na­pro­tiv, Za­pad ni­je po­ka­zao do­voljno do­bre volje, da je vla­da­la his­te­ri­ja i spre­mnost da se pro­ce­ni i so­vjet­ska ne­trpeljivost i njiho­va moć. Po­ku­ša­va­li su da do­ka­žu da je staljin­ska Ru­si­ja u osno­vi bi­la je­dna kon­zer­va­ti­vna zemlja u po­tra­zi za si­gur­noš­ću, bez želje da se ši­ri van svo­jih pri­ro­dnih gra­ni­ca.

Za­pa­dni drža­vni­ci, i ja­vnost Evro­pe i Ame­ri­ke, to­kom ra­ta su po­ve­ro­va­li u je­dnu sli­ku Ru­si­je ko­ja ni­je ima­la mno­go za­je­dni­čkog sa so­vjet­skom stvar­noš­ću. Bu­du­ći da je So­vjet­ski Sa­vez bio sa­ve­znik u bor­bi pro­tiv Hi­tle­ra, sma­tra­lo se da kri­ti­ka njego­vog unu­trašnjeg ure­đenja mo­že lo­še da uti­če na ra­tne po­du­hva­te. I pre 1946. go­di­ne ve­ći­na vi­še ni­je bi­la spre­mna na to­li­ku pre­du­sretljivost, s ob­zi­rom na to da je pos­ta­lo oči­gle­dno da Staljino­va ti­ra­ni­ja ni­je ubla­že­na.

Grčki gra­đan­ski rat 1946. go­di­ne nas­tavljen je iz ba­za izvan gra­ni­ca zemlje. So­vjet­ski Sa­vez je odbio da se po­vu­če iz Per­si­je i vršio je sve ve­ći pri­ti­sak na Tur­sku. U Is­to­čnoj Evro­pi i na Bal­ka­nu za­vršen je obra­čun s opo­zi­ci­jom, i So­vjet­ski Sa­vez je uspeo da na­me­tne svoj po­li­ti­čki sis­tem u svo­joj zo­ni Ne­ma­čke. Na sas­tan­ci­ma mi­nis­ta­ra spoljnih po­slo­va to­kom 1946. i 1947. go­di­ne ne­zna­tan na­pre­dak je na­pravljen u prav­cu traj­ni­jeg mi­ro­vnog re­šenja.

So­vjet­ski stav je pos­ta­jao sve ne­po­pustljivi­ji, uprkos stal­nim, po­ne­kad dirljivim po­ku­ša­ji­ma Za­pa­da da se do­đe do kom­pro­mi­sa i da se ubla­že so­vjet­ske sumnje. Si­tu­aci­ja se po­gor­ša­la 1947. i 1948. u Če­ho­slo­va­čkoj je svrgnu­ta de­mo­krat­ska vlast i zemlja je pos­ta­la pra­vi sa­te­lit; na­pravljena je blo­ka­da Ber­li­na; So­vjet­ski Sa­vez je odbio da sa­ra­đu­je sa Za­pa­dom na no­vim pro­je­kti­ma pri­vre­dnog opo­rav­ka Evro­pe ko­ji su bi­li na dne­vnom re­du (na pri­mer, Mar­ša­lov plan), ni u prav­cu uspos­tavljanja me­đu­na­ro­dne kon­tro­le nu­kle­ar­nog na­oru­žanja.

Na­sil­no ru­šenje vlas­ti

Ko­mu­nis­ti­čke par­ti­je Za­pa­dne Evro­pe, na­ro­či­to u Fran­cus­koj i Ita­li­ji, pro­po­ve­da­le su na­sil­no ru­šenje vlas­ti ko­ja se, ka­ko su tvrdi­li, pro­da­la ame­ri­čkom mo­no­pol­skom ka­pi­ta­li­zmu. Go­di­ne 1948. održan je prvi sas­ta­nak Ko­min­for­ma, no­ve or­ga­ni­za­ci­je sli­čne Ko­mu­nis­ti­čkoj in­ter­na­ci­ona­li ko­ja je ra­spu­šte­na to­kom ra­ta. Tom pri­li­kom kri­ti­ka je upu­će­na za­pa­dnim ko­mu­nis­ti­ma što su se u pro­šlos­ti pre­vi­še ba­vi­li par­la­men­tar­nim akti­vnos­ti­ma; od tog tre­nut­ka njiho­vo ne­sla­ganje mo­ra­lo je bi­ti mno­go bor­be­ni­je. Tog le­ta ši­rom Evro­pe bi­lo je štraj­ko­va i ne­re­da. To se naj­ve­ro­va­tni­je ni­je odvi­ja­lo po ne­kom usa­gla­še­nom, ra­zra­đe­nom pla­nu, ali na Za­pa­du je sve vi­še ljudi bi­lo uve­re­no da od So­vjet­skog Sa­ve­za pre­ti sve ve­ća opa­snost, ko­ja se mo­že ot­klo­ni­ti sa­mo čvrstim sta­vom i pri­me­nom od­go­va­ra­ju­će si­le.

 I odje­dnom se Za­pad ose­tio pre­va­re­nim; u tom gru­bom bu­đenju mno­ge su ra­tne ilu­zi­je ras­prše­ne i ni­ko ni­je imao želju da pre­te­ra­no dra­ma­ti­zu­je su­kob, da Staljinu i os­ta­lim ko­mu­nis­ti­čkim li­de­ri­ma pri­pi­še ne sa­mo đa­vol­sku ve­šti­nu i zlo­na­mer­nost već i be­zob­zir­ne, neo­gra­ni­če­ne te­ri­to­ri­jal­ne am­bi­ci­je. Bu­du­ći da je go­di­na­ma za­ne­ma­ri­vao so­vjet­sku ide­olo­gi­ju, Za­pad je na­je­dnom ot­krio da je spre­man da bez ra­zmišljanja pri­hva­ti sva te­ore­ti­sanja o svet­skoj re­vo­lu­ci­ji i nei­zbe­žnom su­ko­bu ko­ji pred­sto­ji. Bi­li su sklo­ni da pre­te­žno po­li­ti­čku bor­bu po­sma­tra­ju s voj­nog gle­di­šta.

S dru­ge stra­ne, ne mo­že se ospo­ri­ti da je 1947. i 1948. Evro­pa bi­la ne­do­voljno sta­bil­na i ne­do­voljno bo­ga­ta; odlu­čnoj manjini ne bi tre­ba­lo mno­go do­mišljatos­ti i sna­ge da na­me­tne svo­ju volju.

(Nas­ta­vi­će se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.