ИСТОРИЈA ЕВРОПЕ 1945 – 1992 - Нацизам хтио да уништи читаве европске народе

Нирнбершки процес против двадесет четири највећа њемачка ратна злочинца, отворен је августа 1945. године и трајао дуже од годину. Међу њима биле су главне преживјеле нацистичке вође, Геринг, министар спољних послова Рибентроп, идеолог Розенберг и војни команданти Кајтел, Јодл и Дениц.

У Aустрији, гдје је нацизам имао много дубоке коријене и био и те како раширен, само је око 9.000 људи изведено пред суд, и само 35 смртних казни изречено

******************************

Победници су били суочени са веома хитним проблемом: шта радити са онима који су започели рат и Европи нанели нечувену патњу. После многих ратова чули су се покличи да губитнике треба казнити; 1918. сви су тражили да цар буде обешен. Међутим, Други светски рат није вођен према устаљеним правилима. Нацизам не само да је био решен да потуче војне снаге својих противника већ је смерао и да пороби и, понегде, уништи и цивилно становништво. Немачки вођи сносили су кривицу не само што су спремали освајачки рат већ и за ратне злочине (први пут употребљено као термин међународног права 1906. године) и злочине против човечности. Јула 1945. године савезници су се формално сложили да отворе процес против главних ратних злочинаца и да их казне.

Веома брзо су схватили колико је то замршен посао. Лако је било установити ко су главни ратни злочинци, али шта с осталима, оним небројеним који су били на нижој лествици, који су извршавали наређења и спроводили политику својих вођа? Шта чинити с оним ситним члановима фашистичких партија или јуришних трупа? Треба ли их све казнити? Ко ће то да уради? Како? После открића логора смрти током последњих недеља рата, питање казни поново је покренуто. Казнити оне који су одговорни за злочине било је и питање најосновније правде и предуслов за изградњу нове Немачке.

Нова Њемачка

Међутим, Националсоцијалистичка партија Немачке имала је осам милиона чланова; у њој су били готово сви виши службеници, готово сва трговачка и интелектуална елита. Како изградити нову Немачку (Aустрију или Италију) ако ови мушкарци и жене не буду сарађивали?...

…У овим земљама чистке су углавном завршене после годину-две, док се у Немачкој, због спорости, процес продужио. Требало је времена да се неки злочинци пронађу, још дуже да се нађу преживели сведоци и прибаве докази. Један од најзначајнијих процеса, против особља Aушвица, започет је тек 1963. године. Процес Мајданек почео је 1975, пресуда је изречена шест година касније. Суђење Клаусу Барбију (Barbie), лионском кољачу, одржано је 1987. Чистке су се разликовале и по суровости. у Белгији је после ослобођења отворено око 634.000 случајева, огроман број за земљу од осам милиона становника. На крају је само 87.000 изведено пред суд, а 77.000 кажњено. У Aустрији, где је нацизам имао много дубље корене и био много раширенији, само је око 9.000 људи изведено пред суд, и само 35 смртних казни изречено….

У Холандији је око 150.000 до 200.000 затворено под сумњом да су сарађивали с окупатором. Оптужбе су некад подизане само зато што је неко био у јавном ресторану с Немцем или је био претплаћен на колаборационистичке новине. С друге стране, у Немачкој, посебно у Aустрији, чак се ни потврђени официр Гестапоа није могао извести пред суд ако није доказано да је починио одређени злочин, уз објашњење да је само извршавао наређења.

Нирнбершки процес

Питање извршавања наређења имало је средишњу улогу у најчувенијем од свих случајева – Нирнбершком процесу против двадесет четири највећа немачка ратна злочинца, који је отворен августа 1945. године и трајао дуже од годину дана. Међу њима били су главни преживели нацистички вођи, попут Геринга (Goering), министра спољних послова Рибентропа (Ribbentrop), идеолога Розенберга (Rosenberg), војних команданата Кајтела (Keitel), Јодла и адмирала Деница (Doenitz). Стотине људи је припремало суђење, а материјал је износио више од пет милиона куцаних страна. Многи су Немци у почетку мислили да је процес само пародија правосуђа, али их је тежина доказа разуверила. Више милиона невиних људи је убијено и рачун мора да се поравна. Један од оптужених у Нирнбергу, Ханс Франк, бивши генерални гувернер Пољске, изјавио је да "ни кроз хиљаду година кривица Немачке неће бити избрисана". Други су остали пркосни до краја. Када се Јулијус Штрајхер (Streicher), главни ловац на Јевреје, попео на губилиште, последње речи биле су му "Хеил Хитлер". Херман Геринг, годинама други човек у нацистичкој Немачкој, описао је себе као човека опредељеног за мир; извршио је самоубиство неколико сати пре заказаног погубљења. Већина оптужених нити се кајала, нити инатила – они напросто нису знали шта се дешавало, само су извршавали наређења. Тврдили су да је у Трећем рајху само фирерова реч била битна. Десеторица су осуђени на смрт и погубљени, тројица су ослобођени оптужбе, остали су добили казне затвора различите дужине. Од 1966. године Рудолф Хес је био једини затвореник Шпандау затвора. Умро је 1987. у деведесет првој години. Нирнбершка пресуда није се односила само на појединце; целокупне организације су осуђене за злочин против човечности.

Процес су осуђивали из различитих разлога, и ван граница Немачке. Списак оптужених на известан начин је био произвољан. Уз најмоћније политичке и војне личности, на оптуженичкој клупи нашао се и један радио-репортер; у једном случају син је оптужен уместо оца. Оптужени су имали правну помоћ, али је било немогуће изнети све доказе. Разговарајући о немачком нападу на Пољску 1939. године, адвокати нису смели да помену тајни протокол по којем је Пољска била подељена између Немачке и Совјетског Савеза. Било је и суштинских несагласности: осуђени су оптужени за кршење међународног права, а међународно право односи се само на државе, а не на појединце; појединци су могли да буду изведени пред суд правде само по законима сопствене државе… Озбиљне недоследности Нирнбершког процеса задале су много муке правним стручњацима који су се бавили међународним правом а не потребама политике. A којим је путем требало поћи? Злочини које су починили националсоцијалисти готово да нису имали преседана и било би незамисливо оставити починиоце некажњене само зато што правни преседан не постоји. Била је то несавршена правда, али алтернатива није постојала.

                                   (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.