ИСТОРИЈA ЕВРОПЕ 1945 - 1992. - Национални сукоби на Балкану као и раније

У свјетлу веома сложене ситуације у свим републикама бивше југословенске федерације јасно је да нова Европа није била одмах спремна да понуди рјешење.

Ограничена моћ Европе која није имала ни жеље ни начина да на својим границама принудно уведе ред. У тим околностима било је јасно да ће национални сукоби и даље бити главна тема политике на Балкану, као што је било и током претходних вијекова.

**************************

За разлику од других источноевропских земаља, политичке промене у Југославији догодиле су се пре 1989. Неке реформе предузете су још за Титова живота, неке касније. На земљу су ипак утицали општи немири у Источној Европи, што је отворило критичну страницу југословенске историје. Настављени су немири на Косову. Под притиском јавности свргнуто је црногорско партијско руководство. Пре свега, још више су затегнути односи између Србије и осталих република; Словенија је најавила да иступа из југословенске федерације; у Хрватској је на изборима, одржаним марта 1990. године, победила антисрпска фракција.

Словенија и Хрватска су се практично изјасниле за тржишну економију и вишепартијски систем. (У међувремену је савезна влада обећала плурализам, али не и вишепартијски систем). И Србија је заступала далекосежне реформе, што је углавном остало мртво слово на папиру.

 Сепаратизам на дјелу

Српског председника Милошевића председници осталих република оптужили су да намерава да југословенској федерацији поново наметне централистички систем; оптужен је и да примењује популистичку и неостаљинистичку тактику. Тешко је рећи одакле је црпео надахнуће, он је пре свега био српски националиста. Милошевић је у почетку био веома популаран у својој републици. Међутим, 1989. године у Београду је имао исто толико противника колико и у Загребу и Љубљани. Било је штрајкова, претњи још већим штрајковима; неколико политичких странака у Београду заговарало је политички плурализам. Међу њима су пре свега били Демократска странка и Српска народна обнова из које су се убрзо формирали Српски покрет обнове и Српски четнички покрет (касније Српска радикална странка), као и групе интелектуалаца (на пример, УЈДИ, Удружење књижевника Србије).

Већ смо помињали сепаратистичка кретања међу несрпским народима. Милошевићева политика је неминовно проузроковала противреакцију и довела у питање сам опстанак југословенске федерације: Словенци су дали подршку косовским Aлбанцима (са којима иначе нису имали ништа заједничко), Хрватима се допала словеначка политика потврђивања сопственог суверенитета. Србија је у почетку претила да ће прекинути привредне и политичке везе са Словенијом, што Словенце није уплашило и прихватили су изазов. Са победом хрватских националиста, под вођством Фрање Туђмана, који је више година провео у затвору, изолација Београда била је још јаче изражена.

Политичка борба вођена је током тешке привредне кризе. Земља се удаљила чак и од релативно либералног комунизма који је био у пракси пред крај Титовог живота. За само неколико месеци Југославија се распала 1991. године.

Прво се отцепила Словенија, а убрзо је и Хрватска објавила независност. Српско руководство под Милошевићем пружило је отпор и Југословенска армија (са својим српским руководиоцима) заузела је велики део хрватске територије. Војска је имала помоћ српских ратника из редова српске мањине у Хрватској. Међутим, најкрвавије борбе пропратиле су објаву независности Босне и Херцеговине 1992. године. Битка за Сарајево однела је хиљаде живота и постала једно од главних питања европске и светске политике. У светлу веома сложене ситуације у свим републикама бивше југословенске федерације, јасно је да нова Европа није била одмах спремна да понуди решење. То нам, с друге стране, говори о ограниченој моћи нове Европе која није имала ни жеље ни начина да на својим границама принудно уведе ред. У тим околностима било је јасно да ће национални сукоби и даље бити главна тема политике на Балкану, као што је било и током претходних векова.

Источноевропску револуцију 1989. године треба сматрати крајем једног раздобља када је Совјетски Савез покушавао да на силу наметне туђи политички и друштвени систем народима од Балтика до Егејског мора. Све што се догађало 1989. и наредне године, мање-више је уништило структуру успостављену после рата, само је питање времена када ће посао бити завршен у целости. Револуцију 1989. водила је нада, али и дубоки очај - био је то пут у несигурну будућност.

Исток сиромашнији од Запада

Источна Европа је одувек била сиромашнији део континента; њени експерименти са демократијом у најбољем случају били су неубедљиви. Увек су је раздирали национални сукоби; земље Балкана биле су у затегнутим односима током целог 19. века и почетком 20. када се политичка слобода вратила у те крајеве, неминовно су на површину избила нерешена (некад и нерешива питања. Чим су поново освојили слободу, многи Источноевропљани желели су да се одмах придруже Европи.

Међутим, уз све симпатије према европејству, никад нису били део Европе у прошлости. Није се знало ни да ли се релативно добра привредна и политичка структура Западне Европе може пресадити на исток. Није то било питање само обзнане новог демократског устава; после Првог светског рата Земље Источне Европе имале су узорне уставе, али је после десет година само у Чехословачкој била делотворна парламентарна демократија.

Источноевропљани углавном нису веровали да би тачеризам успео у Источној Европи; сви су више волели тржишни систем у којем би истовремено постојали и социјална држава по узору на Скандинавију (или Француску, Западну Немачку). Међутим, таква социјална држава могућа је тек на високом нивоу економског развоја и благостања, што у Источној Европи није постојало - нити ће ускоро постојати. Период привредног препорода неминовно ће бити тежак и за Источну Немачку, која иначе има боље изгледе од осталих.

Према томе, на дан рушења тираније у Источној Европи постало је јасно да ће потрага за срећом и пут у слободу бити дуг, тежак, вероватно са многим препрекама. Болни процес поновне изградње привреде тек је требало да почне. Тиранија је побеђена, али политичка слобода још није осигурана.

  (Крај)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.