ISTORIJA EVROPE 1945 - 1992. - Nacionalni sukobi na Balkanu kao i ranije

U svjetlu veoma složene situacije u svim republikama bivše jugoslovenske federacije jasno je da nova Evropa nije bila odmah spremna da ponudi rješenje.

Ograničena moć Evrope koja nije imala ni želje ni načina da na svojim granicama prinudno uvede red. U tim okolnostima bilo je jasno da će nacionalni sukobi i dalje biti glavna tema politike na Balkanu, kao što je bilo i tokom prethodnih vijekova.

**************************

Za razliku od drugih istočnoevropskih zemalja, političke promene u Jugoslaviji dogodile su se pre 1989. Neke reforme preduzete su još za Titova života, neke kasnije. Na zemlju su ipak uticali opšti nemiri u Istočnoj Evropi, što je otvorilo kritičnu stranicu jugoslovenske istorije. Nastavljeni su nemiri na Kosovu. Pod pritiskom javnosti svrgnuto je crnogorsko partijsko rukovodstvo. Pre svega, još više su zategnuti odnosi između Srbije i ostalih republika; Slovenija je najavila da istupa iz jugoslovenske federacije; u Hrvatskoj je na izborima, održanim marta 1990. godine, pobedila antisrpska frakcija.

Slovenija i Hrvatska su se praktično izjasnile za tržišnu ekonomiju i višepartijski sistem. (U međuvremenu je savezna vlada obećala pluralizam, ali ne i višepartijski sistem). I Srbija je zastupala dalekosežne reforme, što je uglavnom ostalo mrtvo slovo na papiru.

 Separatizam na djelu

Srpskog predsednika Miloševića predsednici ostalih republika optužili su da namerava da jugoslovenskoj federaciji ponovo nametne centralistički sistem; optužen je i da primenjuje populističku i neostaljinističku taktiku. Teško je reći odakle je crpeo nadahnuće, on je pre svega bio srpski nacionalista. Milošević je u početku bio veoma popularan u svojoj republici. Međutim, 1989. godine u Beogradu je imao isto toliko protivnika koliko i u Zagrebu i Ljubljani. Bilo je štrajkova, pretnji još većim štrajkovima; nekoliko političkih stranaka u Beogradu zagovaralo je politički pluralizam. Među njima su pre svega bili Demokratska stranka i Srpska narodna obnova iz koje su se ubrzo formirali Srpski pokret obnove i Srpski četnički pokret (kasnije Srpska radikalna stranka), kao i grupe intelektualaca (na primer, UJDI, Udruženje književnika Srbije).

Već smo pominjali separatistička kretanja među nesrpskim narodima. Miloševićeva politika je neminovno prouzrokovala protivreakciju i dovela u pitanje sam opstanak jugoslovenske federacije: Slovenci su dali podršku kosovskim Albancima (sa kojima inače nisu imali ništa zajedničko), Hrvatima se dopala slovenačka politika potvrđivanja sopstvenog suvereniteta. Srbija je u početku pretila da će prekinuti privredne i političke veze sa Slovenijom, što Slovence nije uplašilo i prihvatili su izazov. Sa pobedom hrvatskih nacionalista, pod vođstvom Franje Tuđmana, koji je više godina proveo u zatvoru, izolacija Beograda bila je još jače izražena.

Politička borba vođena je tokom teške privredne krize. Zemlja se udaljila čak i od relativno liberalnog komunizma koji je bio u praksi pred kraj Titovog života. Za samo nekoliko meseci Jugoslavija se raspala 1991. godine.

Prvo se otcepila Slovenija, a ubrzo je i Hrvatska objavila nezavisnost. Srpsko rukovodstvo pod Miloševićem pružilo je otpor i Jugoslovenska armija (sa svojim srpskim rukovodiocima) zauzela je veliki deo hrvatske teritorije. Vojska je imala pomoć srpskih ratnika iz redova srpske manjine u Hrvatskoj. Međutim, najkrvavije borbe propratile su objavu nezavisnosti Bosne i Hercegovine 1992. godine. Bitka za Sarajevo odnela je hiljade života i postala jedno od glavnih pitanja evropske i svetske politike. U svetlu veoma složene situacije u svim republikama bivše jugoslovenske federacije, jasno je da nova Evropa nije bila odmah spremna da ponudi rešenje. To nam, s druge strane, govori o ograničenoj moći nove Evrope koja nije imala ni želje ni načina da na svojim granicama prinudno uvede red. U tim okolnostima bilo je jasno da će nacionalni sukobi i dalje biti glavna tema politike na Balkanu, kao što je bilo i tokom prethodnih vekova.

Istočnoevropsku revoluciju 1989. godine treba smatrati krajem jednog razdoblja kada je Sovjetski Savez pokušavao da na silu nametne tuđi politički i društveni sistem narodima od Baltika do Egejskog mora. Sve što se događalo 1989. i naredne godine, manje-više je uništilo strukturu uspostavljenu posle rata, samo je pitanje vremena kada će posao biti završen u celosti. Revoluciju 1989. vodila je nada, ali i duboki očaj - bio je to put u nesigurnu budućnost.

Istok siromašniji od Zapada

Istočna Evropa je oduvek bila siromašniji deo kontinenta; njeni eksperimenti sa demokratijom u najboljem slučaju bili su neubedljivi. Uvek su je razdirali nacionalni sukobi; zemlje Balkana bile su u zategnutim odnosima tokom celog 19. veka i početkom 20. kada se politička sloboda vratila u te krajeve, neminovno su na površinu izbila nerešena (nekad i nerešiva pitanja. Čim su ponovo osvojili slobodu, mnogi Istočnoevropljani želeli su da se odmah pridruže Evropi.

Međutim, uz sve simpatije prema evropejstvu, nikad nisu bili deo Evrope u prošlosti. Nije se znalo ni da li se relativno dobra privredna i politička struktura Zapadne Evrope može presaditi na istok. Nije to bilo pitanje samo obznane novog demokratskog ustava; posle Prvog svetskog rata Zemlje Istočne Evrope imale su uzorne ustave, ali je posle deset godina samo u Čehoslovačkoj bila delotvorna parlamentarna demokratija.

Istočnoevropljani uglavnom nisu verovali da bi tačerizam uspeo u Istočnoj Evropi; svi su više voleli tržišni sistem u kojem bi istovremeno postojali i socijalna država po uzoru na Skandinaviju (ili Francusku, Zapadnu Nemačku). Međutim, takva socijalna država moguća je tek na visokom nivou ekonomskog razvoja i blagostanja, što u Istočnoj Evropi nije postojalo - niti će uskoro postojati. Period privrednog preporoda neminovno će biti težak i za Istočnu Nemačku, koja inače ima bolje izglede od ostalih.

Prema tome, na dan rušenja tiranije u Istočnoj Evropi postalo je jasno da će potraga za srećom i put u slobodu biti dug, težak, verovatno sa mnogim preprekama. Bolni proces ponovne izgradnje privrede tek je trebalo da počne. Tiranija je pobeđena, ali politička sloboda još nije osigurana.

  (Kraj)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.