ИС­ТО­РИ­ЈA ЕВРО­ПЕ 1945 – 1992. - Ма­со­вна ха­пшења са­ра­дни­ка на­ци­зма у Евро­пи

У Фран­цус­кој је, због са­радње с оку­па­то­ром, изре­че­но ви­ше смртних ка­зни не­го на дру­гим мјес­ти­ма, што не зна­чи да је у ос­та­лим осло­бо­ђе­ним држа­ва­ма чис­тка схва­ће­на мање озбиљно. у Хо­лан­ди­ји је уха­пше­но ви­ше од 150.000, у Нор­ве­шкој 18.000, иако је та­мо са­радња с оку­па­то­ром би­ла ве­ома ри­јет­ка по­ја­ва.

Не­ки од во­де­ћих са­ра­дни­ка оку­па­то­ра, зло­чи­на­ца и на­цис­ти­чких аге­на­та су по­бје­гли и ни­кад ни­су ухва­ће­ни – Бел­ги­ја­нац Де­грел и Хрват Aн­те Па­ве­лић, на при­мјер. Па­ве­лић је умро у Ма­дри­ду 1959. го­ди­не

******************************

Не­ма­чки на­род је мо­рао да се су­очи са соп­стве­ном про­шлош­ћу. На­ме­ра са­ве­зни­ка да их прео­бра­те и пре­ва­спи­та­ју ос­та­ће мртво сло­во на па­пи­ру. За­па­дни са­ве­зни­ци су одлу­чи­ли – да ци­ти­ра­мо је­дну од ди­ре­кти­ва – да "Не­ма­чка не­ће би­ти оку­пи­ра­на ра­ди осло­бо­ђења већ као по­бе­ђе­на не­при­ја­тељска на­ци­ја". У по­чет­ку је сва­ко дру­жење би­ло стро­го за­брањено, чак ни с оним ма­ло­број­ним Нем­ци­ма ко­ји су би­ли акти­вни про­ти­вни­ци ре­жи­ма и стра­да­ли због то­га.

Ме­ђу­тим, са­ве­зни­ци су убрзо схва­ти­ли да је за обављање на­јо­сно­вни­јих слу­жби не­оп­хо­дно да се упо­сле не­ма­чки стручњаци и слу­жбе­ни­ци од ко­јих су мно­ги би­ли на овај или онај на­чин по­ве­за­ни са на­ци­змом. Ка­сни­је, ка­да је ство­ре­на не­за­ви­сна не­ма­чка упра­ва, нај­пре ло­кал­на, по­том и држа­вна, на кљу­чним по­ло­жа­ји­ма се на­шао при­ли­чно ве­лик број не­ка­дашњих чла­но­ва На­ци­онал­со­ци­ја­лис­ти­чке пар­ти­је.

… Ме­ђу­тим, са­ма чињени­ца да су та­кви људи за­узе­ли кљу­чне по­ло­жа­је у ја­вном жи­во­ту та­ко брзо по­сле сло­ма Тре­ћег рај­ха иза­зва­ла је ве­ли­ко не­по­ве­рење изван гра­ни­ца Не­ма­чке.

На ис­то­ку не­ма из­дај­ни­ка

Ос­та­ле европ­ске држа­ве би­ле су су­оче­не с ис­тим про­бле­мом, са­мо у мањем оби­му. У Ис­то­чној Евро­пи и оку­пи­ра­ним де­ло­ви­ма Ру­си­је ни­је би­ло ве­ли­ких из­дај­ни­ка…

Изу­зе­ци су Ма­ђар­ска и Ру­му­ни­ја, али чак ни та­мо чис­тка ни­је пред­стављала про­блем. Ита­ли­ја­ни су фа­ши­зам угу­ши­ли жес­то­ко, у крат­ком ро­ку. Су­до­ви по­се­бно ус­та­новљени по­сле осло­бо­ђења ба­ви­ли су се фа­шис­ти­ма ко­ји су би­ли по­ли­ти­чки акти­вни и на ви­со­ким по­ло­жа­ји­ма; оби­чни чла­но­ви пар­ти­је без про­бле­ма су се вра­ти­ли и у по­ли­ти­чки жи­вот и свом про­фе­си­онал­ном ра­ду. Од 800.000 држа­вних слу­жбе­ни­ка, од ко­јих су мно­ги би­ли чла­но­ви Фа­шис­ти­чке пар­ти­је, са­мо је не­ко­ли­ко сто­ти­на удаљено с по­ло­жа­ја. Би­ло је са­мо не­ко­ли­ко зна­чај­ни­јих про­це­са, нај­ва­жни­ји про­тив вој­них во­ђа по­пут Ро­ате (Roatta), ко­ји је усред су­ђења по­бе­гао, и Гра­ци­ја­ни­ја (Graziani). Не­ко­ли­ко не­деља по­сле осло­бо­ђења се­вер­не Ита­ли­је, у Му­со­ли­ни­је­вом се­ди­шту 1944-1945. го­ди­не, пар­ти­зан­ски су­до­ви су осу­ди­ли на смрт, или линч, извес­тан број фа­шис­та и осумњиче­них за фа­ши­зам. Не зна се та­чно ко­ли­ко. Зва­ни­чан број од "1.732 уби­је­на или нес­та­ла" ве­ро­ва­тно је су­ви­ше ни­зак. С дру­ге стра­не, бро­је­ви ко­је не­офа­шис­ти на­во­де су пре­уве­ли­ча­ни. По­сле амнес­ти­је, окто­бра 1946. го­ди­не, са­мо је 3.000 – 4.000 пре­ђашњих фа­шис­та и ра­тних зло­чи­на­ца ос­та­ло у за­тво­ри­ма.

Ита­ли­ја и Aус­три­ја би­ле су нај­по­пустљиви­је пре­ма фа­ши­зму и на­ци­онал­со­ци­ја­ли­зму. Бу­ду­ћи да је то­ли­ки број гра­ђа­на био уме­шан, сма­тра­ли су да из ја­вног жи­во­та тре­ба искључи­ти са­мо оне ко­ји су се нај­ви­ше ис­та­кли. Би­ло је, ме­ђу­тим, и дру­гих ра­зло­га: Му­со­ли­ни ни­је успео да у Ита­ли­ји успос­та­ви са­свим то­та­ли­та­ран ре­жим – на ре­чи­ма се ишло у крај­ност, у пра­кси мно­го мање. Фа­ши­зам ни­је успео до кра­ја да осво­ји ни ар­ми­ју ни држа­вну упра­ву и мно­го во­де­ћих ин­те­ле­кту­ал­ца би­ло је изван пар­ти­је. Му­со­ли­ни­јев ре­жим се не мо­же по­хва­ли­ти пре­те­ра­ном ху­ма­нош­ћу, ме­ђу­тим, ли­кви­ди­рао је мно­го мање сво­јих про­ти­вни­ка не­го Хи­тлер. На­су­прот на­ци­зму, фа­ши­зам је имао опе­рет­ске еле­мен­те, по­се­бно изра­же­не у вре­ме осло­бо­ђења…

… Фран­цус­ке чис­тке би­ле су мно­го ра­ди­кал­ни­је. Пре­ма зва­ни­чним по­да­ци­ма, би­ло је 170.000 слу­ча­је­ва; 120.000 пре­су­да је до­не­то, од то­га 4.785 смртних ка­зни (го­то­во 2.000 је и из­врше­но). Ме­ђу­тим, у овим бро­је­ви­ма ни­је це­ла при­ча. Пре­ма зва­ни­чним про­це­на­ма, око 4.500 са­ра­дни­ка оку­па­то­ра уби­ли су пар­ти­за­ни за вре­ме или по­сле осло­бо­ђења; не­зва­ни­чни по­да­ци го­во­ре о мно­го ве­ћем бро­ју. По­губљења по крат­ком пос­туп­ку би­ла су број­на, на­ро­чи­то у Ми­ди­ју, пар­ти­зан­ском упо­ри­шту. На ме­ти су би­ли ше­фо­ви ло­кал­не по­ли­ци­је или аген­ти Гес­та­поа, ко­ји су са­ра­ђи­ва­ли с оку­па­то­ром и ти­ме угро­зи­ли жи­вот фран­цус­ких гра­ђа­на; ме­ђу­тим, би­ло је и слу­ча­је­ва по­ли­ти­чке, или при­ва­тне, осве­те. Ка­сни­је је све обављано сис­те­ма­ти­чно. Нај­чу­ве­ни­ји про­це­си во­ђе­ни су про­тив Пе­те­на (Ptain) и Ла­ва­ла, пред­се­дни­ка држа­ве и ми­нис­тра инос­тра­них по­сло­ва из Ви­ши­ја. Ла­вал је осу­ђен на смрт и по­губљен, а Пе­тен је, с об­зи­ром на ста­рост, осу­ђен на за­твор­ску ка­зну.

По­губљени пис­ци

Ме­ђу по­губљени­ма би­ло је пи­са­ца и но­ви­на­ра, а не­ки од гла­вних сту­бо­ва ре­жи­ма у Ви­ши­ју ни­су ни изве­де­ни пред суд. Је­дан по­зна­ти адми­рал (Ес­та­ва) осу­ђен је на ви­ше­го­дишњу ка­зну за­тво­ра, а његов на­дре­ђе­ни, чи­ја је на­ре­ђења из­врша­вао, у ме­ђу­вре­ме­ну је по­но­во примљен у фран­цус­ку ар­ми­ју. Мно­ги су по­сма­тра­чи сма­тра­ли да је Ла­ва­лу тре­ба­ло, без об­зи­ра на пре­крша­је, пру­жи­ти ви­ше при­ли­ке да се бра­ни. У не­ким слу­ча­је­ви­ма је изби­ло на ви­де­ло да су­ди­ја и ја­вни ту­жи­лац не­ма­ју ни­шта бољи "оку­па­циј­ски до­си­је" од оп­ту­же­ног. Би­ло је ре­ла­ти­вно ма­ло акти­вних чла­но­ва по­кре­та отпо­ра, на­су­прот за­пањују­ћем бро­ју оних ко­ји су по­сле осло­бо­ђења тврди­ли да су би­ли у по­кре­ту од са­мог по­чет­ка. Осе­ћање кри­ви­це би­ло је огро­мно, та­ко да су не­ки од оних ко­ји су 1945. го­ди­не изве­де­ни пред суд по­слу­жи­ли као жртве­ни јар­ци за ко­ле­кти­вну гри­жу са­вес­ти сво­јих су­гра­ђа­на.

У Фран­цус­кој је изре­че­но ви­ше смртних ка­зни не­го на дру­гим мес­ти­ма, што не зна­чи да је у ос­та­лим осло­бо­ђе­ним држа­ва­ма чис­тка схва­ће­на мање озбиљно. У Хо­лан­ди­ји је уха­пше­но ви­ше од 150.000, у Нор­ве­шкој 18.000, иако је та­мо са­радња с оку­па­то­ром би­ла ве­ома рет­ка по­ја­ва. У овим две­ма земљама, та­ко­ђе у Бел­ги­ји и Дан­ској, чис­тке су би­ле мно­го сис­те­ма­ти­чни­је не­го у Фран­цус­кој и Ита­ли­ји: хиљаде људи ли­ше­но је гра­ђан­ских пра­ва и пра­ва да се даље ба­ве сво­јим про­фе­си­онал­ним ра­дом. Ха­пше­ни су и по­зна­ти књиже­вни­ци, по­пут Хам­су­на и Шар­ла Мо­ра (Charles Maurris), али им је жи­вот по­ште­ђен због ста­рос­ти и смањене од­го­вор­нос­ти. Не­ки од во­де­ћих са­ра­дни­ка оку­па­то­ра и на­цис­ти­чких аге­на­та су по­бе­гли и ни­кад ни­су ухва­ће­ни – Бел­ги­ја­нац Де­грел (Degrelle) и Хрват Aн­те Па­ве­лић, на при­мер. Па­ве­лић је умро у Ма­дри­ду 1959. го­ди­не, Де­грел је по­следњи пут ви­ђен на шпан­ској Кос­та дел Сол 1988.

 (Нас­та­ви­ће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.