IS­TO­RI­JA EVRO­PE 1945 – 1992. - Ma­so­vna ha­pšenja sa­ra­dni­ka na­ci­zma u Evro­pi

U Fran­cus­koj je, zbog sa­radnje s oku­pa­to­rom, izre­če­no vi­še smrtnih ka­zni ne­go na dru­gim mjes­ti­ma, što ne zna­či da je u os­ta­lim oslo­bo­đe­nim drža­va­ma čis­tka shva­će­na manje ozbiljno. u Ho­lan­di­ji je uha­pše­no vi­še od 150.000, u Nor­ve­škoj 18.000, iako je ta­mo sa­radnja s oku­pa­to­rom bi­la ve­oma ri­jet­ka po­ja­va.

Ne­ki od vo­de­ćih sa­ra­dni­ka oku­pa­to­ra, zlo­či­na­ca i na­cis­ti­čkih age­na­ta su po­bje­gli i ni­kad ni­su uhva­će­ni – Bel­gi­ja­nac De­grel i Hrvat An­te Pa­ve­lić, na pri­mjer. Pa­ve­lić je umro u Ma­dri­du 1959. go­di­ne

******************************

Ne­ma­čki na­rod je mo­rao da se su­oči sa sop­stve­nom pro­šloš­ću. Na­me­ra sa­ve­zni­ka da ih preo­bra­te i pre­va­spi­ta­ju os­ta­će mrtvo slo­vo na pa­pi­ru. Za­pa­dni sa­ve­zni­ci su odlu­či­li – da ci­ti­ra­mo je­dnu od di­re­kti­va – da "Ne­ma­čka ne­će bi­ti oku­pi­ra­na ra­di oslo­bo­đenja već kao po­be­đe­na ne­pri­ja­teljska na­ci­ja". U po­čet­ku je sva­ko dru­ženje bi­lo stro­go za­branjeno, čak ni s onim ma­lo­broj­nim Nem­ci­ma ko­ji su bi­li akti­vni pro­ti­vni­ci re­ži­ma i stra­da­li zbog to­ga.

Me­đu­tim, sa­ve­zni­ci su ubrzo shva­ti­li da je za obavljanje na­jo­sno­vni­jih slu­žbi ne­op­ho­dno da se upo­sle ne­ma­čki stručnjaci i slu­žbe­ni­ci od ko­jih su mno­gi bi­li na ovaj ili onaj na­čin po­ve­za­ni sa na­ci­zmom. Ka­sni­je, ka­da je stvo­re­na ne­za­vi­sna ne­ma­čka upra­va, naj­pre lo­kal­na, po­tom i drža­vna, na klju­čnim po­lo­ža­ji­ma se na­šao pri­li­čno ve­lik broj ne­ka­dašnjih čla­no­va Na­ci­onal­so­ci­ja­lis­ti­čke par­ti­je.

… Me­đu­tim, sa­ma činjeni­ca da su ta­kvi ljudi za­uze­li klju­čne po­lo­ža­je u ja­vnom ži­vo­tu ta­ko brzo po­sle slo­ma Tre­ćeg raj­ha iza­zva­la je ve­li­ko ne­po­ve­renje izvan gra­ni­ca Ne­ma­čke.

Na is­to­ku ne­ma iz­daj­ni­ka

Os­ta­le evrop­ske drža­ve bi­le su su­oče­ne s is­tim pro­ble­mom, sa­mo u manjem obi­mu. U Is­to­čnoj Evro­pi i oku­pi­ra­nim de­lo­vi­ma Ru­si­je ni­je bi­lo ve­li­kih iz­daj­ni­ka…

Izu­ze­ci su Ma­đar­ska i Ru­mu­ni­ja, ali čak ni ta­mo čis­tka ni­je pred­stavljala pro­blem. Ita­li­ja­ni su fa­ši­zam ugu­ši­li žes­to­ko, u krat­kom ro­ku. Su­do­vi po­se­bno us­ta­novljeni po­sle oslo­bo­đenja ba­vi­li su se fa­šis­ti­ma ko­ji su bi­li po­li­ti­čki akti­vni i na vi­so­kim po­lo­ža­ji­ma; obi­čni čla­no­vi par­ti­je bez pro­ble­ma su se vra­ti­li i u po­li­ti­čki ži­vot i svom pro­fe­si­onal­nom ra­du. Od 800.000 drža­vnih slu­žbe­ni­ka, od ko­jih su mno­gi bi­li čla­no­vi Fa­šis­ti­čke par­ti­je, sa­mo je ne­ko­li­ko sto­ti­na udaljeno s po­lo­ža­ja. Bi­lo je sa­mo ne­ko­li­ko zna­čaj­ni­jih pro­ce­sa, naj­va­žni­ji pro­tiv voj­nih vo­đa po­put Ro­ate (Roatta), ko­ji je usred su­đenja po­be­gao, i Gra­ci­ja­ni­ja (Graziani). Ne­ko­li­ko ne­delja po­sle oslo­bo­đenja se­ver­ne Ita­li­je, u Mu­so­li­ni­je­vom se­di­štu 1944-1945. go­di­ne, par­ti­zan­ski su­do­vi su osu­di­li na smrt, ili linč, izves­tan broj fa­šis­ta i osumnjiče­nih za fa­ši­zam. Ne zna se ta­čno ko­li­ko. Zva­ni­čan broj od "1.732 ubi­je­na ili nes­ta­la" ve­ro­va­tno je su­vi­še ni­zak. S dru­ge stra­ne, bro­je­vi ko­je ne­ofa­šis­ti na­vo­de su pre­uve­li­ča­ni. Po­sle amnes­ti­je, okto­bra 1946. go­di­ne, sa­mo je 3.000 – 4.000 pre­đašnjih fa­šis­ta i ra­tnih zlo­či­na­ca os­ta­lo u za­tvo­ri­ma.

Ita­li­ja i Aus­tri­ja bi­le su naj­po­pustljivi­je pre­ma fa­ši­zmu i na­ci­onal­so­ci­ja­li­zmu. Bu­du­ći da je to­li­ki broj gra­đa­na bio ume­šan, sma­tra­li su da iz ja­vnog ži­vo­ta tre­ba isključi­ti sa­mo one ko­ji su se naj­vi­še is­ta­kli. Bi­lo je, me­đu­tim, i dru­gih ra­zlo­ga: Mu­so­li­ni ni­je uspeo da u Ita­li­ji uspos­ta­vi sa­svim to­ta­li­ta­ran re­žim – na re­či­ma se išlo u kraj­nost, u pra­ksi mno­go manje. Fa­ši­zam ni­je uspeo do kra­ja da osvo­ji ni ar­mi­ju ni drža­vnu upra­vu i mno­go vo­de­ćih in­te­le­ktu­al­ca bi­lo je izvan par­ti­je. Mu­so­li­ni­jev re­žim se ne mo­že po­hva­li­ti pre­te­ra­nom hu­ma­noš­ću, me­đu­tim, li­kvi­di­rao je mno­go manje svo­jih pro­ti­vni­ka ne­go Hi­tler. Na­su­prot na­ci­zmu, fa­ši­zam je imao ope­ret­ske ele­men­te, po­se­bno izra­že­ne u vre­me oslo­bo­đenja…

… Fran­cus­ke čis­tke bi­le su mno­go ra­di­kal­ni­je. Pre­ma zva­ni­čnim po­da­ci­ma, bi­lo je 170.000 slu­ča­je­va; 120.000 pre­su­da je do­ne­to, od to­ga 4.785 smrtnih ka­zni (go­to­vo 2.000 je i iz­vrše­no). Me­đu­tim, u ovim bro­je­vi­ma ni­je ce­la pri­ča. Pre­ma zva­ni­čnim pro­ce­na­ma, oko 4.500 sa­ra­dni­ka oku­pa­to­ra ubi­li su par­ti­za­ni za vre­me ili po­sle oslo­bo­đenja; ne­zva­ni­čni po­da­ci go­vo­re o mno­go ve­ćem bro­ju. Po­gubljenja po krat­kom pos­tup­ku bi­la su broj­na, na­ro­či­to u Mi­di­ju, par­ti­zan­skom upo­ri­štu. Na me­ti su bi­li še­fo­vi lo­kal­ne po­li­ci­je ili agen­ti Ges­ta­poa, ko­ji su sa­ra­đi­va­li s oku­pa­to­rom i ti­me ugro­zi­li ži­vot fran­cus­kih gra­đa­na; me­đu­tim, bi­lo je i slu­ča­je­va po­li­ti­čke, ili pri­va­tne, osve­te. Ka­sni­je je sve obavljano sis­te­ma­ti­čno. Naj­ču­ve­ni­ji pro­ce­si vo­đe­ni su pro­tiv Pe­te­na (Ptain) i La­va­la, pred­se­dni­ka drža­ve i mi­nis­tra inos­tra­nih po­slo­va iz Vi­ši­ja. La­val je osu­đen na smrt i po­gubljen, a Pe­ten je, s ob­zi­rom na sta­rost, osu­đen na za­tvor­sku ka­znu.

Po­gubljeni pis­ci

Me­đu po­gubljeni­ma bi­lo je pi­sa­ca i no­vi­na­ra, a ne­ki od gla­vnih stu­bo­va re­ži­ma u Vi­ši­ju ni­su ni izve­de­ni pred sud. Je­dan po­zna­ti admi­ral (Es­ta­va) osu­đen je na vi­še­go­dišnju ka­znu za­tvo­ra, a njegov na­dre­đe­ni, či­ja je na­re­đenja iz­vrša­vao, u me­đu­vre­me­nu je po­no­vo primljen u fran­cus­ku ar­mi­ju. Mno­gi su po­sma­tra­či sma­tra­li da je La­va­lu tre­ba­lo, bez ob­zi­ra na pre­krša­je, pru­ži­ti vi­še pri­li­ke da se bra­ni. U ne­kim slu­ča­je­vi­ma je izbi­lo na vi­de­lo da su­di­ja i ja­vni tu­ži­lac ne­ma­ju ni­šta bolji "oku­pa­cij­ski do­si­je" od op­tu­že­nog. Bi­lo je re­la­ti­vno ma­lo akti­vnih čla­no­va po­kre­ta otpo­ra, na­su­prot za­panjuju­ćem bro­ju onih ko­ji su po­sle oslo­bo­đenja tvrdi­li da su bi­li u po­kre­tu od sa­mog po­čet­ka. Ose­ćanje kri­vi­ce bi­lo je ogro­mno, ta­ko da su ne­ki od onih ko­ji su 1945. go­di­ne izve­de­ni pred sud po­slu­ži­li kao žrtve­ni jar­ci za ko­le­kti­vnu gri­žu sa­ves­ti svo­jih su­gra­đa­na.

U Fran­cus­koj je izre­če­no vi­še smrtnih ka­zni ne­go na dru­gim mes­ti­ma, što ne zna­či da je u os­ta­lim oslo­bo­đe­nim drža­va­ma čis­tka shva­će­na manje ozbiljno. U Ho­lan­di­ji je uha­pše­no vi­še od 150.000, u Nor­ve­škoj 18.000, iako je ta­mo sa­radnja s oku­pa­to­rom bi­la ve­oma ret­ka po­ja­va. U ovim dve­ma zemljama, ta­ko­đe u Bel­gi­ji i Dan­skoj, čis­tke su bi­le mno­go sis­te­ma­ti­čni­je ne­go u Fran­cus­koj i Ita­li­ji: hiljade ljudi li­še­no je gra­đan­skih pra­va i pra­va da se dalje ba­ve svo­jim pro­fe­si­onal­nim ra­dom. Ha­pše­ni su i po­zna­ti knjiže­vni­ci, po­put Ham­su­na i Šar­la Mo­ra (Charles Maurris), ali im je ži­vot po­šte­đen zbog sta­ros­ti i smanjene od­go­vor­nos­ti. Ne­ki od vo­de­ćih sa­ra­dni­ka oku­pa­to­ra i na­cis­ti­čkih age­na­ta su po­be­gli i ni­kad ni­su uhva­će­ni – Bel­gi­ja­nac De­grel (Degrelle) i Hrvat An­te Pa­ve­lić, na pri­mer. Pa­ve­lić je umro u Ma­dri­du 1959. go­di­ne, De­grel je po­slednji put vi­đen na špan­skoj Kos­ta del Sol 1988.

 (Nas­ta­vi­će se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.