ИСТОРИЈA ЕВРОПЕ 1945 - 1992. - Југословенски јеретици чамили у затворима

Колико је узан простор нове слободе показало се у случају Бориса Пастернака и Aлександра Солжењицина. Један од највећих умјетника руског језика, Пастернак, 1958. године је добио Нобелову награду за роман Доктор Живаго, који је штампан у Италији (не у Совјетском Савезу)

Интелектуални живот Источне Европе послије Стаљинове смрти разликовао се од земље до земље. У Југославији су и партија и држава биле против такозваних "реакционарних идеја", тако да су поједини јеретици провели више година у затвору

**************************

За време рата многи совјетски интелектуалци сањали су о попуштању политичког надзора и већим културним слободама. У годинама после рата били су горко разочарани. Почев од 1946. читавом серијом декрета покривен је практично сваки вид културног живота и уведено строго устројавање...

Постепено побољшање догодило се после диктаторове смрти… Хрушчов је по много чему имао "ослобађајуће" дејство у совјетској политици, али је у погледу културе био на страни конзервативаца. Више пута је јасно нагласио да никад неће подржати објављивање "којештарија" - књижевности и уметности које би биле "идеолошки штетне". Према томе, чак и под Стаљиновим наследницима свако уметничко дело морало да има поруку која је, опет, била у складу са партијском линијом.

Судбина Пастернака

Колико је узан простор нове слободе показало се у случају Бориса Пастернака и Aлександра Солжењицина. Један од највећих уметника руског језика, Пастернак, 1958. године је добио Нобелову награду за роман Доктор Живаго, који је претходне године штампан у Италији (не у Совјетском Савезу).

Пастернак је био приморан да се одрекне Нобелове награде, а совјетски медији су га жестоко напали, називајући га изродом и издајицом своје домовине. При том, Доктор Живаго уопште није антисовјетски роман, само је уперен против политике; кад је коначно дозвољено да буде штампан и у Русији, после тридесет година, већина критичара уопште није могла да схвати због чега је у своје време изазвао толико згражање политичког врха.

За разлику од Солжењицина, Пастернак бар није протеран из сопствене земље. Солжењицинов роман Један дан у животу Ивана Денисовича није био само велики књижевни догађај већ и политичка сензација - први опис живота у неком логору за принудни рад. И он је добио Нобелову награду (1970), а код куће су га нападали да искривљава стварност и има "патолошку потребу да се бави маргиналним делом живота Совјетског Савеза". Цензура није пустила његов следећи роман и он је коначно протеран из Совјетског Савеза. Сличну судбину доживео је велики број совјетских писаца, сликара, композитора, филмских стваралаца, балетских играча и музичара…

Прекинуто је са дестаљинизацијом; аутори "самиздат" романа су хапшени и слати у радне логоре. Либерални издавачи су смењени; булдожерима су склањане изложбе слика на отвореном простору, јер нису имале званично одобрење. Мора се признати да су неке области биле под строжом контролом од других. Најгоре су пролазиле "партијске науке" (филозофија, историја, економија и сл.). Међутим, и природне науке су претрпеле велику и дуготрајну штету од уплитања политичког и бирократског апарата, иако нису биле под строгим надзором.

Совјетски културни живот и даље је био у великој мери одсечен од осталог света; много стваралачког напора је осујећено и угушено. Совјетски писци, уметници и научници нису били мање вредни од својих западних колега, али нису имали прилике да покажу своја умећа. Велики део стваралачког потенцијала потопљен је званичним забранама. Тако је било све до гласности, крајем осамдесетих година.

У Источној Европи радикални културни заокрет десио се после 1945, односно када су Совјети окупирали те државе и комунисти дошли на власт. Од интелектуалаца се очекивало да постану комунисти или бар да на речима подржавају "нову ствар" и да прихвате њена специфично руска обележја, што је изазвало још већу одбојност, чак и међу лево оријентисаном интелигенцијом. Нови владари с разлогом нису имали поверења у интелигенцију. Показало се да су иза националних побуна увек стајали ратоборни интелектуалци: педесетих година у Пољској и Мађарској, 1967 - 1968. у Чехословачкој…

Југословенски примјер

…Са Чехословачком је било сасвим другачије: после војне интервенције 1968. године уследиле су две деценије сурове културне репресије. Водећи либерални интелектуалци изгубили су не само посао већ и могућност да раде у струци. Онда су преузели главну улогу у илегалној борби против власти, што је добило и симболично признање када је за новог председника слободне Чехословаке 1989. године изабран драмски писац Вацлав Хавел. У Мађарској је такође било културне репресије, посебно после пооштравања 1956, али никад није било као у Прагу. Кадар је био попустљивији од својих чешких колега и с интелигенцијом је постигнут (истина невољан) компромис: створена је "сива зона" културног рада коју власти нису подржавале, али је нису ни забрањивале…

…У другим источноевропским земљама било је различитих степена културних слобода. У Југославији су и партија и држава биле против такозваних "реакционарних идеја", тако да су поједини јеретици провели више година у затвору, на пример некадашњи члан Политбироа Милован Ђилас. Међутим, полако је надзор над културом попустио и нико више није ометао везе са Западом. Румунија је рано отишла у национални комунизам, али јој то није донело веће културне слободе. Напротив, све до пада Чаушескуа, у јесен 1989. године, Румунија је у овом погледу (као уосталом и уопште) имала један од најрепресивнијих режима. Напокон, Aлбанија је под својим стаљинистичким вођама била најзаосталија источноевропска земља, а истовремено најрадикалнија. Био је то једини режим у Европи, можда на целом свету, који је уставом забранио религију.

Према томе, интелектуални живот Источне Европе после Стаљинове смрти разликовао се од земље до земље. Интелектуалци су одиграли значајну улогу у покрету за веће политичке слободе, који ће коначно довести до револуционарних догађаја 1989. године. 

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.