ИСТОРИЈA ЕВРОПЕ 1945 - 1992. - Екстремне љевице и деснице дрмају Европу

Најчешће су помињане двије најзначајније сепаратистичке групе, Баски и IRA. Међутим, у Западној Европи има велики проценат домаћег тероризма. Седамдесете су биле златне године италијанских Црвених бригада и западноњемачке Бадер-Мајнхоф групе.

Послије свргавања комунистичких режима у Источној Европи, јавност је сазнала да су током седамдесетих и осамдесетих година међународни терористи добили и азил од Источне Њемачке, Чехословачке, Мађарске…

**************************

Кад занемаримо традиционалну напетост која влада међу појединим етничким групацијама, својим доласком милиони страних радника донели су нови облик друштвеног и политичког сукоба. Са напретком западноевропске привреде јавио се мањак радне снаге, што је опет изазвало велики прилив страних радника - често из прекоморских земаља.

Иако сезонски радници нису никаква новост у Европи, придошлице са западноиндијских острва, из северне Aфрике и Турске, из области са високом незапосленошћу, уопште нису намеравали да се врате кућама. Жалили су се, често с разлогом, на ниске наднице, на разне облике политичке, друштвене и културне обесправљености; нити су били вољни да се врате у родну земљу, нити су желели да се асимилују у средину у коју су дошли, што се догађало са досељеницима и у прошлости...

Црвене бригаде

Јавно мњење Европе и владе европских држава у великој мери су заокупљени подухватима малих терористичких скупина екстремне левице или деснице и ратоборних националиста из Европе и иностранства. До сада смо поменули две најзначајније сепаратистичке групе, Баске и IRA-у. Међутим, у Западној Европи има велики проценат домаћег тероризма. Седамдесете су биле златне године италијанских Црвених бригада и западнонемачке Бадер-Мајнхоф групе (Баадер-Меинхоф). Јавно мњење је поступке ових група примало озбиљније него што су они завређивали, а демократским властима није било лако да изађу на крај са непријатељем који није поштовао правила демократске игре, већ је убијао не бирајући жртве.

Тероризам је опчињавао својом непредвидивошћу: нико није знао где ће бити следећи удар. Међутим, опчињеност је једна ствар, политичко дејство нешто сасвим друго. У том светлу тероризам уопште није био делотворан. После неколико година грозничаве активности, разбијене су лево оријентисане групе у Италији и Западној Немачкој. У Турској је насиље између банди са крајње левице и деснице довело до грађанског рата 1978 - 1979. Међутим, чим је војна диктатура преузела власт, тероризам је нестао.

Нови режим су критиковали због оштрих и неразумних мера, што терористима није била никаква утеха. Пример Турске доказао је оно што је одавно требало да буде јасно: у најповољнијим околностима тероризам може да постигне (привремену) смену демократског режима, али будући да тероризам може да успе само у једном демократском режиму, терористи су сами себи копали јаму изазивањем антидемократске реакције која неминовно са собом доноси гушење тероризма.

Осамдесетих година у Европи је замро тероризам левог и десног крила, иако је још увек било појединачних терористичких напада, на пример покушај убиства папе, извесног броја немачких индустријалаца, банкара и понеког високог државног службеника.

Упркос сарадњи на међународном нивоу, терористичке групе су схватиле да је у ствари немогуће дестабилизовати демократски изабрану власт, чему су се иначе надали; против правих диктаторских режима нису имали никакве изгледе. Осим тога, после 1982-1983. Совјетски Савез је смањио своју, иначе штедру, помоћ такозваним покретима за национално ослобођење.

Као што је већ поменуто, сепаратистичко-националистичке групације показале су већу издржљивост, делом зато што су имале већу подршку у јавности, а делом зато што су добијале помоћ са стране (на пример из Ирске). Европске владе биле су суочене и са проблемом друге врсте - вишенационалним тероризмом: убиство турских дипломата које је извршио Јерменин Aсала, напади палестинских екстремиста на Јевреје, Aмериканце и неке друге циљеве.

Државни тероризам

И, на крају, најзлокобнији су били не тако ретки случајеви тероризма под окриљем државе, оних који су радили за Иран, Либију и Сирију. Ти напади били су усмерени против политичких емиграната из тих земаља, али су им понекад мете у Aмерици, у Западној Европи, укључујући и цивилно ваздухопловство, уз велики број жртава. Када би западноевропске власти ухватиле и осудиле терористе умешане у ове операције, њихови спонзори би одговорили отимањем талаца и неким другим нападима.

Иранска и Гадафијева влада, на пример, тврде да имају право да изврше "смртну казну" над непријатељем изван границе државе, као што је случај са писцем Салманом Руждијем, који је пореклом из Индије. Сирија је била много обазривија; никад није отворено преузимала одговорност за нападе и тешко је било доказати везу између терориста и оних који их плаћају и снабдевају оружјем.

Многе западноевропске државе нису биле довољно одлучне. Стално су се надале да се протерани терористи неће вратити. Такво попуштање ишло је на руку терористичким нападима и у неколико случајева непосредно је одговорно за терористичке операције великих размера. Ипак, терористички напади више нису тако учестали, нарочито после америчког ваздушног напада на Либију.

У то време Европа је углавном осуђивала напад. Међутим, он је помогао да се освесте они који су спроводили државни тероризам. Постали су свесни да ће их отворено супротстављање међународним законима отерати у изолацију, коју нису могли себи да дозволе и да тајна подршка терористичким акцијама у Европи више неће бити тајна.

После свргавања комунистичких режима у Источној Европи, јавност је сазнала да су током седамдесетих и осамдесетих година међународни терористи добили и азил и другу помоћ од Источне Немачке, Чехословачке, Мађарске, вероватно и осталих земаља. Упркос нестанку ових покровитеља, не сме се претпоставити да ће тероризам сасвим изумрети и поред своје неделотворности. 

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.