ISTORIJA EVROPE 1945 - 1992. - Ekstremne ljevice i desnice drmaju Evropu

Najčešće su pominjane dvije najznačajnije separatističke grupe, Baski i IRA. Međutim, u Zapadnoj Evropi ima veliki procenat domaćeg terorizma. Sedamdesete su bile zlatne godine italijanskih Crvenih brigada i zapadnonjemačke Bader-Majnhof grupe.

Poslije svrgavanja komunističkih režima u Istočnoj Evropi, javnost je saznala da su tokom sedamdesetih i osamdesetih godina međunarodni teroristi dobili i azil od Istočne Njemačke, Čehoslovačke, Mađarske…

**************************

Kad zanemarimo tradicionalnu napetost koja vlada među pojedinim etničkim grupacijama, svojim dolaskom milioni stranih radnika doneli su novi oblik društvenog i političkog sukoba. Sa napretkom zapadnoevropske privrede javio se manjak radne snage, što je opet izazvalo veliki priliv stranih radnika - često iz prekomorskih zemalja.

Iako sezonski radnici nisu nikakva novost u Evropi, pridošlice sa zapadnoindijskih ostrva, iz severne Afrike i Turske, iz oblasti sa visokom nezaposlenošću, uopšte nisu nameravali da se vrate kućama. Žalili su se, često s razlogom, na niske nadnice, na razne oblike političke, društvene i kulturne obespravljenosti; niti su bili voljni da se vrate u rodnu zemlju, niti su želeli da se asimiluju u sredinu u koju su došli, što se događalo sa doseljenicima i u prošlosti...

Crvene brigade

Javno mnjenje Evrope i vlade evropskih država u velikoj meri su zaokupljeni poduhvatima malih terorističkih skupina ekstremne levice ili desnice i ratobornih nacionalista iz Evrope i inostranstva. Do sada smo pomenuli dve najznačajnije separatističke grupe, Baske i IRA-u. Međutim, u Zapadnoj Evropi ima veliki procenat domaćeg terorizma. Sedamdesete su bile zlatne godine italijanskih Crvenih brigada i zapadnonemačke Bader-Majnhof grupe (Baader-Meinhof). Javno mnjenje je postupke ovih grupa primalo ozbiljnije nego što su oni zavređivali, a demokratskim vlastima nije bilo lako da izađu na kraj sa neprijateljem koji nije poštovao pravila demokratske igre, već je ubijao ne birajući žrtve.

Terorizam je opčinjavao svojom nepredvidivošću: niko nije znao gde će biti sledeći udar. Međutim, opčinjenost je jedna stvar, političko dejstvo nešto sasvim drugo. U tom svetlu terorizam uopšte nije bio delotvoran. Posle nekoliko godina grozničave aktivnosti, razbijene su levo orijentisane grupe u Italiji i Zapadnoj Nemačkoj. U Turskoj je nasilje između bandi sa krajnje levice i desnice dovelo do građanskog rata 1978 - 1979. Međutim, čim je vojna diktatura preuzela vlast, terorizam je nestao.

Novi režim su kritikovali zbog oštrih i nerazumnih mera, što teroristima nije bila nikakva uteha. Primer Turske dokazao je ono što je odavno trebalo da bude jasno: u najpovoljnijim okolnostima terorizam može da postigne (privremenu) smenu demokratskog režima, ali budući da terorizam može da uspe samo u jednom demokratskom režimu, teroristi su sami sebi kopali jamu izazivanjem antidemokratske reakcije koja neminovno sa sobom donosi gušenje terorizma.

Osamdesetih godina u Evropi je zamro terorizam levog i desnog krila, iako je još uvek bilo pojedinačnih terorističkih napada, na primer pokušaj ubistva pape, izvesnog broja nemačkih industrijalaca, bankara i ponekog visokog državnog službenika.

Uprkos saradnji na međunarodnom nivou, terorističke grupe su shvatile da je u stvari nemoguće destabilizovati demokratski izabranu vlast, čemu su se inače nadali; protiv pravih diktatorskih režima nisu imali nikakve izglede. Osim toga, posle 1982-1983. Sovjetski Savez je smanjio svoju, inače štedru, pomoć takozvanim pokretima za nacionalno oslobođenje.

Kao što je već pomenuto, separatističko-nacionalističke grupacije pokazale su veću izdržljivost, delom zato što su imale veću podršku u javnosti, a delom zato što su dobijale pomoć sa strane (na primer iz Irske). Evropske vlade bile su suočene i sa problemom druge vrste - višenacionalnim terorizmom: ubistvo turskih diplomata koje je izvršio Jermenin Asala, napadi palestinskih ekstremista na Jevreje, Amerikance i neke druge ciljeve.

Državni terorizam

I, na kraju, najzlokobniji su bili ne tako retki slučajevi terorizma pod okriljem države, onih koji su radili za Iran, Libiju i Siriju. Ti napadi bili su usmereni protiv političkih emigranata iz tih zemalja, ali su im ponekad mete u Americi, u Zapadnoj Evropi, uključujući i civilno vazduhoplovstvo, uz veliki broj žrtava. Kada bi zapadnoevropske vlasti uhvatile i osudile teroriste umešane u ove operacije, njihovi sponzori bi odgovorili otimanjem talaca i nekim drugim napadima.

Iranska i Gadafijeva vlada, na primer, tvrde da imaju pravo da izvrše "smrtnu kaznu" nad neprijateljem izvan granice države, kao što je slučaj sa piscem Salmanom Ruždijem, koji je poreklom iz Indije. Sirija je bila mnogo obazrivija; nikad nije otvoreno preuzimala odgovornost za napade i teško je bilo dokazati vezu između terorista i onih koji ih plaćaju i snabdevaju oružjem.

Mnoge zapadnoevropske države nisu bile dovoljno odlučne. Stalno su se nadale da se proterani teroristi neće vratiti. Takvo popuštanje išlo je na ruku terorističkim napadima i u nekoliko slučajeva neposredno je odgovorno za terorističke operacije velikih razmera. Ipak, teroristički napadi više nisu tako učestali, naročito posle američkog vazdušnog napada na Libiju.

U to vreme Evropa je uglavnom osuđivala napad. Međutim, on je pomogao da se osveste oni koji su sprovodili državni terorizam. Postali su svesni da će ih otvoreno suprotstavljanje međunarodnim zakonima oterati u izolaciju, koju nisu mogli sebi da dozvole i da tajna podrška terorističkim akcijama u Evropi više neće biti tajna.

Posle svrgavanja komunističkih režima u Istočnoj Evropi, javnost je saznala da su tokom sedamdesetih i osamdesetih godina međunarodni teroristi dobili i azil i drugu pomoć od Istočne Nemačke, Čehoslovačke, Mađarske, verovatno i ostalih zemalja. Uprkos nestanku ovih pokrovitelja, ne sme se pretpostaviti da će terorizam sasvim izumreti i pored svoje nedelotvornosti. 

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.