Фото: ИСТОРИЈA ЕВРОПЕ 1945 - 1992. - Догађаји у Чехословачкој оставили траг у Европи
Руси би више вољели да свој циљ остваре мирним путем, политичким притиском, а не правом војном интервенцијом. Знало се да војна акција не носи велики ризик, с обзиром на то да је с Aмериком постигнут споразум о подјели интересних сфера.
Совјетски упад у Чехословачку и послије двадесет година имаће исто тако дубок утицај на европску политику. Током већег дијела своје историје Чехословачка била окренута Западу
Фебруар 1948. године, када су комунисти преузели власт у Прагу, представља прекретницу у послератној историји Европе. Совјетски упад у Чехословачку и после двадесет година имаће исто тако дубок утицај на европску политику. Чехословачка је једина источноевропска комунистичка земља са демократском традицијом. Током већег дела своје новије историје била је окренута Западу, што се уопште није косило с осећањем словенске солидарности. Иако је та западна традиција беспоштедно потиснута 1948. године, није сасвим искорењена и, после попуштања, политичког надзора почетком шездесетих година, поново је избила на површину.
Чехословачка је последња од свих комунистичких држава почела са дестаљинизацијом, али је сам процес на пола пута заустављен. "Либерализација" привреде и културе била је дозвољена у много већем обиму него у политици. После отопљавања 1961 - 1962. веома брзо је дошло ново замрзавање. Напредни културни часописи престали су да излазе или су стављени под строгу политичку контролу. Дошло је до општег разочарања у комунизам, и то у земљи у којој је Комунистичка партија у једном тренутку уживала велику популарност.
Књижевници и студенти и даље су тврдили да, с обзиром да нема никакве стварне промене у структури политичког система, нема ни гарантија да се "грешке из прошлости" (да се послужимо званичним еуфемизмом) неће поновити. Економска ситуација била је све гора. Међу Словацима било је све више отпора према прашком руководству, које их је оптуживало за сепаратизам, уместо да се позабави њиховим специфичним проблемима. Моћ је била у рукама Aнтоњина Новотног, дугогодишњег првог секретара партије и председника Републике, који је имао великог удела у злочинима у време Стаљина.
Полиција је на суров начин угушила студентске демонстрације новембра 1967. године које су организоване због лоших услова у студентским домовима, и тиме изазвала покрет подршке студентима. Сам по себи, студентски протест би остао неделотворан, као и студентске демонстрације у Варшави у пролеће 1965, али се поклопио с опасном кризом у партијском руководству. "Либерали", које су подржавали Словаци, били су у мањини у Централном комитету, али су искористили ову прилику за отворен и директан напад на струју Новотног која је стално кршила унутрашњу партијску демократију. Почетком јануара 1968. године Новотни и конзервативци су смењени. Ново руководство успостављено је под Aлександром Дубчеком, бившим првим секретаром Комунистичке партије Словачке. Објављени политички програм ишао је ка демократизацији јавног живота - "тако да сваки поштен грађанин који верује у социјализам и јединство земље стекне утисак да је користан и да вреди", као што је Дубчек изјавио. Нови програм акције објављен је у штампи у априлу исте године и по њему је социјализам требало да обезбеди "већу могућност личног потврђивања него иједна грађанска демократија". Нови курс је добио велику подршку народа. Затим је дошло и до захтева да Народна скупштина (која је годинама служила само за начелну ратификацију договореног) доноси одлуке о значајним политичким питањима и да се темељно испитају сви злочини почињени педесетих година, као и да се казне они који су за њих одговорни. Сами цензори су предложили у марту да се укине цензура, и дошло је до слободе изражавања, дотад непознате иједном комунистичком режиму.
Од социјалистичких начела у индустрији и пољопривреди се није одступало, само је требало пожурити са привредном реформом (на пример, децентрализацијом). И док су покушавали да прошире трговинску размену са Западом, нови руководиоци су стално понављали да је у својој спољној политици Чехословачка и даље у основи окренута ка Совјетском Савезу; нису намеравали да изађу из Комекона, нити Варшавског пакта. Обраћајући се Централном комитету, 1. априла 1968. Дубчек је рекао: "Морамо наставити са јачањем наше армије... која представља чврсти беочуг са савезничким армијама Варшавског пакта".
Вероватно је крајем маја одлучено да се оконча чехословачки опит са "социјализмом у слободи". Посматрачи су извештавали о покретима совјетских трупа у Пољској. У другој половини маја маршал Гречко је посетио Праг и објавио да ће вежбе Командног штаба Варшавског пакта бити одржане у Чехословачкој у јуну те године. Совјетско поверење више нису могла да поврате ни стална уверавања чешких руководилаца у пријатељство и савезништво. Москва је одлучила да заустави процес демократизације, што је могло да се изведе само променом руководства.
Није потребно ни помињати да би Руси много више волели да свој циљ остваре мирним путем, политичким притиском, а не правом војном интервенцијом. Знало се да војна акција не носи велики ризик, с обзиром на то да је с Aмериком постигнут споразум о подели интересних сфера. Било је јасно да се Запад неће мешати, као што је остао по страни и у време мађарске кризе 1956. године. Међутим, јасно је било и то да ће одлука о окупацији Чехословачке продубити јаз који је већ постојао у комунистичком табору и да ће се Запад узнемирити.
Више година Москва је покушавала, релативно успешно, да убеди европске чланице NATO-а да са совјетске стране не прети никаква опасност, односно да постојање Aтлантског пакта представља највећу препреку правом детанту и трајном миру. И поред неслагања западних савезника, њихове неодлучности и дејства других разорних сила, било је наде да ова линија доведе до решења. Сада ће совјетска војна интервенција да пробуди старе страхове, да уназади велики део мукотрпног совјетског дипломатског ангажовања, а Aтлантски пакт ће добити нови подстрек и разлог за постојање.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.