ИСТОРИЈA ЕВРОПЕ 1945 – 1992 - Диктатори се полако претварају у демократе

Шпанија је оштро критикована. Генерал Франко (Franco, 1891 - 1975) сарађивао са Хитлером и Мусолинијем, а једна дивизија шпанских добровољаца учествовала је у рату на истоку.

Данска и Норвешка су у рату пропатиле мање од Холандије, и прелазак на мирнодопско стање (и мирнодопску привреду) био је релативно брз, без већих проблема. Судбина Источне Европе свима нам је била пред очима. Aтатуркови насљедници нису битно одступили од основних поставки кемализма

****************************

Уопштено говорећи, владе и политичке партије широм Европе 1945. године су имале сличне проблеме: прелазак из ратног у мирнодопско стање, чистку сарадника окупатора у окупираним земљама, поновно увођење демократских институција, изазов који је носио комунизам, обнову националних економија.

Данска и Норвешка су у рату пропатиле мање од Холандије, и прелазак на мирнодопско стање (и мирнодопску привреду) био је релативно брз, без већих проблема. У Данској су и краљ и влада остали у земљи после избијања рата, изненађени немачким нападом; њихово понашање је за време окупације било беспрекорно, и, мада су неке вође покрета отпора примљени у владу, политичке партије су могле да наставе оно што је 1940. прекинуто. Норвешки краљ и влада били су у избеглиштву у Лондону, али су се вратили одмах после завршетка рата. Норвешка трговачка флота, највеће национално привредно благо, знатно је смањена за време ратних операција…

Критике Шпанији

Неутралне земље имале су специфичне околности. Шведска и Швајцарска, чак и Шпанија и Турска, живеле су у току рата у страху од напада и окренуте одбрани. По политичкој структури биле су сасвим различите: Шведска је имала социјалдемократску владу, Швајцарска је углавном била либерално оријентисана, на сасвим старомодан начин, Шпанија је била под војном диктатуром десног крила, а одређивање турског система и најискуснијем политичком посматрачу представља проблем – релативно просвећена диктатура постепено се претворила у неку врсту демократије…

…С друге стране, Шпанија је оштро критикована. Генерал Франко (Franco, 1891 – 1975) је сарађивао са Хитлером и Мусолинијем, а једна дивизија шпанских добровољаца учествовала је у рату на истоку. Aли, када је дошло до преломног питања, да ли ће се Шпанија борити на страни Немачке, Каудиљо се повукао. После три године разорног грађанског рата који је однео стотине хиљада живота, земља није имала довољно снаге. Међутим, на Западу је 1945. године преовладало уверење да треба строго казнити Франков режим, као остатак фашизма тридесетих година. Уједињене нације су често имале на дневном реду санкције против Шпаније, и у једном тренутку много земаља је из Мадрида повукло своје дипломатске представнике. Међутим, режим је требало свргнути изнутра, а то се није догодило. Шпанци су гунђали због заостајања привреде и друштвене политике која је ишла у прилог богатима, због корумпиране буржоазије и надмоћи цркве. Aли сама опозиција је била несложна и, после језивог крвопролића 1936-1939, завладала је политичка апатија. Франко је био лош, али би нови грађански рат био још гори. Ма колико био неприхватљив режим који 250.000 својих поданика држи под полицијском присмотром, није било правично прогласити га фашистичким.

Утицај Фаланге, шпанске фашистичке партије, није се могао ни издалека поредити са фашистичким партијама Немачке и Италије; после 1946. њен значај стално опада, а утицај цркве и војске расте. Марта 1947. године Шпанија је добила нови устав који је, у извесном смислу, без преседана: Шпанија је требало да буде монархија без краља, а генерал Франко доживотни шеф државе. Они који су после рата ишли у Шпанију били су запањени неевропским изгледом земље; један од њих је чак дефинисао као отцепљени део Латинске Aмерике. И шпанска политика је, као и португалска, била слична војним режимима неких латиноамеричких земаља.

Да ли је Турска у Европи

Још је мање извесно да ли Турску треба сматрати делом Европе. Кад је рат завршен, Турска је била под великим притиском; Совјетски Савез је обновио свој захтев да надзире црноморске мореузе; осим тога, инсистирао је на отцепљењу неких граничних области. Турска је 1945. године још увек била заостала пољопривредна земља са једнопартијским системом. Двадесетих и тридесетих година далекосежне друштвене реформе требало је да уведу модернизацију, али је отац модерне Турске, Кемал Aтатурк, умро 1938. године, тако да је покрет изгубио снагу, иако Aтатуркови наследници нису битно одступили од основних поставки кемализма…

Они који су путовали Европом убрзо после завршетка рата били су импресионирани чињеницом да су се, чим су борбе обустављене, разне националне државе, и велике и мале, повукле у сопствене љуштуре, и унутрашња питања су постала важнија од спољне политике. Готово анахронизам: како ће те мале, одвојене јединице преживети у послератном свету? Иза тога, наравно, стоје познати историјски разлози: једнонационалне државе многима представљају природни ентитет; осим неколицини државника и интелектуалаца, "Европа" је била неодређен појам. Међутим, посматрачи изоштрених чула наслутили су и покрет у супротном смеру: признавање заједничких политичких интереса, прихватање чињенице да ће економски опоравак Европе успети само ако се ослони на међусобну сарадњу. Осим тога, опасност с Истока бивала је све већа.

Лако је умањити ову опасност данас, кад гледамо уназад; совјетски апетит за новим територијама ипак је био ограничен, осим тога 1945. године Русија није била довољно јака да води освајачку политику изван граница које су договорене у Јалти и Потсдаму. Међутим, Руси су имали савезнике на Западу, и не може се са сигурношћу тврдити да неки не би попустили да није било одлучног отпора народа западне, средње и јужне Европе. Судбина Источне Европе свима нам је била пред очима. Совјетски Савез, велика нада покрета отпора за време рата, постао је главна опасност, па је Европа и због тога збила своје редове.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.