ISTORIJA EVROPE 1945 – 1992 - Diktatori se polako pretvaraju u demokrate

Španija je oštro kritikovana. General Franko (Franco, 1891 - 1975) sarađivao sa Hitlerom i Musolinijem, a jedna divizija španskih dobrovoljaca učestvovala je u ratu na istoku.

Danska i Norveška su u ratu propatile manje od Holandije, i prelazak na mirnodopsko stanje (i mirnodopsku privredu) bio je relativno brz, bez većih problema. Sudbina Istočne Evrope svima nam je bila pred očima. Ataturkovi nasljednici nisu bitno odstupili od osnovnih postavki kemalizma

****************************

Uopšteno govoreći, vlade i političke partije širom Evrope 1945. godine su imale slične probleme: prelazak iz ratnog u mirnodopsko stanje, čistku saradnika okupatora u okupiranim zemljama, ponovno uvođenje demokratskih institucija, izazov koji je nosio komunizam, obnovu nacionalnih ekonomija.

Danska i Norveška su u ratu propatile manje od Holandije, i prelazak na mirnodopsko stanje (i mirnodopsku privredu) bio je relativno brz, bez većih problema. U Danskoj su i kralj i vlada ostali u zemlji posle izbijanja rata, iznenađeni nemačkim napadom; njihovo ponašanje je za vreme okupacije bilo besprekorno, i, mada su neke vođe pokreta otpora primljeni u vladu, političke partije su mogle da nastave ono što je 1940. prekinuto. Norveški kralj i vlada bili su u izbeglištvu u Londonu, ali su se vratili odmah posle završetka rata. Norveška trgovačka flota, najveće nacionalno privredno blago, znatno je smanjena za vreme ratnih operacija…

Kritike Španiji

Neutralne zemlje imale su specifične okolnosti. Švedska i Švajcarska, čak i Španija i Turska, živele su u toku rata u strahu od napada i okrenute odbrani. Po političkoj strukturi bile su sasvim različite: Švedska je imala socijaldemokratsku vladu, Švajcarska je uglavnom bila liberalno orijentisana, na sasvim staromodan način, Španija je bila pod vojnom diktaturom desnog krila, a određivanje turskog sistema i najiskusnijem političkom posmatraču predstavlja problem – relativno prosvećena diktatura postepeno se pretvorila u neku vrstu demokratije…

…S druge strane, Španija je oštro kritikovana. General Franko (Franco, 1891 – 1975) je sarađivao sa Hitlerom i Musolinijem, a jedna divizija španskih dobrovoljaca učestvovala je u ratu na istoku. Ali, kada je došlo do prelomnog pitanja, da li će se Španija boriti na strani Nemačke, Kaudiljo se povukao. Posle tri godine razornog građanskog rata koji je odneo stotine hiljada života, zemlja nije imala dovoljno snage. Međutim, na Zapadu je 1945. godine preovladalo uverenje da treba strogo kazniti Frankov režim, kao ostatak fašizma tridesetih godina. Ujedinjene nacije su često imale na dnevnom redu sankcije protiv Španije, i u jednom trenutku mnogo zemalja je iz Madrida povuklo svoje diplomatske predstavnike. Međutim, režim je trebalo svrgnuti iznutra, a to se nije dogodilo. Španci su gunđali zbog zaostajanja privrede i društvene politike koja je išla u prilog bogatima, zbog korumpirane buržoazije i nadmoći crkve. Ali sama opozicija je bila nesložna i, posle jezivog krvoprolića 1936-1939, zavladala je politička apatija. Franko je bio loš, ali bi novi građanski rat bio još gori. Ma koliko bio neprihvatljiv režim koji 250.000 svojih podanika drži pod policijskom prismotrom, nije bilo pravično proglasiti ga fašističkim.

Uticaj Falange, španske fašističke partije, nije se mogao ni izdaleka porediti sa fašističkim partijama Nemačke i Italije; posle 1946. njen značaj stalno opada, a uticaj crkve i vojske raste. Marta 1947. godine Španija je dobila novi ustav koji je, u izvesnom smislu, bez presedana: Španija je trebalo da bude monarhija bez kralja, a general Franko doživotni šef države. Oni koji su posle rata išli u Španiju bili su zapanjeni neevropskim izgledom zemlje; jedan od njih je čak definisao kao otcepljeni deo Latinske Amerike. I španska politika je, kao i portugalska, bila slična vojnim režimima nekih latinoameričkih zemalja.

Da li je Turska u Evropi

Još je manje izvesno da li Tursku treba smatrati delom Evrope. Kad je rat završen, Turska je bila pod velikim pritiskom; Sovjetski Savez je obnovio svoj zahtev da nadzire crnomorske moreuze; osim toga, insistirao je na otcepljenju nekih graničnih oblasti. Turska je 1945. godine još uvek bila zaostala poljoprivredna zemlja sa jednopartijskim sistemom. Dvadesetih i tridesetih godina dalekosežne društvene reforme trebalo je da uvedu modernizaciju, ali je otac moderne Turske, Kemal Ataturk, umro 1938. godine, tako da je pokret izgubio snagu, iako Ataturkovi naslednici nisu bitno odstupili od osnovnih postavki kemalizma…

Oni koji su putovali Evropom ubrzo posle završetka rata bili su impresionirani činjenicom da su se, čim su borbe obustavljene, razne nacionalne države, i velike i male, povukle u sopstvene ljušture, i unutrašnja pitanja su postala važnija od spoljne politike. Gotovo anahronizam: kako će te male, odvojene jedinice preživeti u posleratnom svetu? Iza toga, naravno, stoje poznati istorijski razlozi: jednonacionalne države mnogima predstavljaju prirodni entitet; osim nekolicini državnika i intelektualaca, "Evropa" je bila neodređen pojam. Međutim, posmatrači izoštrenih čula naslutili su i pokret u suprotnom smeru: priznavanje zajedničkih političkih interesa, prihvatanje činjenice da će ekonomski oporavak Evrope uspeti samo ako se osloni na međusobnu saradnju. Osim toga, opasnost s Istoka bivala je sve veća.

Lako je umanjiti ovu opasnost danas, kad gledamo unazad; sovjetski apetit za novim teritorijama ipak je bio ograničen, osim toga 1945. godine Rusija nije bila dovoljno jaka da vodi osvajačku politiku izvan granica koje su dogovorene u Jalti i Potsdamu. Međutim, Rusi su imali saveznike na Zapadu, i ne može se sa sigurnošću tvrditi da neki ne bi popustili da nije bilo odlučnog otpora naroda zapadne, srednje i južne Evrope. Sudbina Istočne Evrope svima nam je bila pred očima. Sovjetski Savez, velika nada pokreta otpora za vreme rata, postao je glavna opasnost, pa je Evropa i zbog toga zbila svoje redove.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.