ИСТОРИЈA ЕВРОПЕ 1945 – 1992. - Берлински зид подијелио Европу на Запад и Исток

У ноћи 13. августа јединице источнонемачке армије затвориле су све прелазе из Источног у Западни Берлин и сљедећих дана подигнут је (Берлински) зид дуж совјетског сектора. Становници Западног Берлина и Западне Немачке били су у шоку.

На састанку Aтлантског пакта јасно је речено да Запад неће одустати од свог положаја у Берлину. Французи су отворено изјавили да немају намеру да признају НДР.

***********************

Немачко питање је било важније од било код другог европског проблема и пошто се хладни рат стишао. За Русе је Немачка била кључна ствар у борби за Европу.....

Годинама су Бон критиковали, не без разлога, због инертне политике према Истоку и неспремности да прихвати западну политику детанта према комунистичком табору. Најзад је дошло до промене: 1967. године објављено је да Немачка сматра Минхенски пакт из 1938. неважећим, а затим је предложено да и Запад и Исток смање своје војне снаге у Немачкој… Запад је топло поздравио иницијативу 1967 – 1968. Међутим, у Москви, Варшави и Источном Берлину сматрали су то политичком агресијом, због чега је порасла међународна напетост и иницијатива Бона је одбијена. Касније се јавило тумачење да је управо та иницијатива допринела да се Совјети одлуче на напад на Чехословачку.

Велика иронија савремене историје је управо та чињеница да је западнонемачко "отварање према Истоку", које су изнудили немачки савезници и либерално мњење у самој земљи, имало тако негативне последице. Да Западни Немци нису толико одлагали измену политике према Истоку, комунистички режими би били принуђени да потраже неки други, мање уверљив претекст да се мешају у ствари својих савезника.

Совјетска зона

Крајем педесетих и почетком шездесетих година Берлин је био у жижи напетости између Запада и Истока у Европи. После поделе Немачке, Западна Немачка је Берлин сматрала једном од својих Ландер, иако млади Берлинци нису били обавезни да служе рок у немачкој војсци; било је и других значајних изузетака не би ли се умирили Руси. С друге стране, Источна Немачка је Берлин сматрала делом совјетске зоне и, прекршивши четворозонски статус града, Берлин прогласили главним градом.

Од 1947. године комунисти оспоравају законско право западних сила да у Западном Берлину држе свој гарнизон, траже демилитаризацију и неутрализацију. Совјетски ултиматум из новембра 1958. године захтевао је да се оконча окупациони статус Западног Берлина и да западне силе имплицитно признају источнонемачку владу. Филип Виндзор је приметио да ултиматум не представља изненадно одступање совјетске политике, нити садржи претњу да ће бити закључен сепаратни мировни споразум с Источном Немачком. Тај нови елеменат Хрушчов је унео тек касније, када је постало јасно да западни савезници нису спремни на велике уступке.

У другој половини 1960. Совјети су појачали притисак, који је достигао врхунац почетком лета следеће године. У јулу, у једном говору на московској Војној академији, Хрушчов је објавио да ће, због све веће међународне напетости, бити повучена одлука о смањивању бројног стања совјетске армије и да ће војни буџет бити увећан за једну трећину. На састанку Aтлантског пакта неколико дана касније јасно је речено да Запад неће одустати од свог положаја у Берлину; Французи су отворено изјавили да немају намеру да признају НДР.

Источнонемачки челник Улбрихт је дао извесна обећања западним савезницима ако Западни Берлин постане неутралан, али је у исто време својим сународницима објавио да ће, одмах после закључења сепаратног мировног споразума, његова влада преузети и западни Берлин. Џон Макој, бивши амерички високи комесар у Немачкој, стигао је у Москву 16. јула као лични изасланик председника Кенедија. Из разговора са Хрушчовом било је јасно да није могуће постићи договор. Ни Италијани нису имали више успеха у својим преговорима.

Бурна ноћ 13. августа

Онда је, прве недеље августа, Хрушчов ступио у акцију. На састанку земаља Варшавског пакта одлучено је да се затвори граница између Источног и Западног Берлина. Био је то ризичан корак. Међутим, совјетско руководство је очигледно осећало да га мора предузети. С обзиром на то да су толико дуго настојали да се проблем Берлина реши, морали су да покажу бар неки напредак. Што се тиче Источне Немачке, било је хитно и неопходно. Немачка Демократска Република требало је целој Немачкој да покаже социјалистичка достигнућа. Међутим, не само да Западне Немце није привукла већ је сваке недеље губила више хиљада својих грађана, којима се више допадала слобода и богатство Запада. Последње недеље јула 1961. године десет хиљада источнонемачких избеглица појавило се у пријемним центрима Западног Берлина, а у току само једног дана, 7. августа исте године, пријављено је више од две хиљаде. За НДР није то било само питање изгубљеног престижа - ако се река избеглица не заустави, источнонемачка привреда биће паралисана. У двема различитим приликама, током јуна и јула 1961. Улбрихт је још тврдио да нико не намерава да затвори границу и подигне зид. Међутим, комунистички руководиоци сада су били таоци сопствене ескалације берлинске кризе; што већи притисак, то шира река избеглица - сви су мислили да им је то можда последња прилика да побегну.

У ноћи 13. августа јединице источнонемачке армије затвориле су све прелазе из Источног у Западни Берлин и наредних дана подигнут је зид дуж совјетског сектора. Било је то кршење четворозонског статуса града по којем је прилаз свим деловима био слободан: Становници Западног Берлина и Западне Немачке били су у шоку. Одмах су захтеване противмере: неће ваљда Запад мирно да гледа тако очито кршење међународног закона? Aмерички државни секретар Дин Паск осудио је подизање зида, што су без околишења учинили и представници других западних земаља. У Бон и Берлин послат је Линдон Џонсон, тадашњи потпредседник СAД, који је покушао да умири Немце изјавивши да комунисте чека сигурна пропаст, јер су се супротставили силама историје. У том тренутку Немце није могло да задовољи позивање на далеку будућност. Врхунац узбуђења достигнут је са вестима да су неки источни Немци погинули покушавајући да пређу границу. Међутим, западне силе нису биле спремне на војни противудар!

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.