ISTORIJA EVROPE 1945 – 1992. - Berlinski zid podijelio Evropu na Zapad i Istok

U noći 13. avgusta jedinice istočnonemačke armije zatvorile su sve prelaze iz Istočnog u Zapadni Berlin i sljedećih dana podignut je (Berlinski) zid duž sovjetskog sektora. Stanovnici Zapadnog Berlina i Zapadne Nemačke bili su u šoku.

Na sastanku Atlantskog pakta jasno je rečeno da Zapad neće odustati od svog položaja u Berlinu. Francuzi su otvoreno izjavili da nemaju nameru da priznaju NDR.

***********************

Nemačko pitanje je bilo važnije od bilo kod drugog evropskog problema i pošto se hladni rat stišao. Za Ruse je Nemačka bila ključna stvar u borbi za Evropu.....

Godinama su Bon kritikovali, ne bez razloga, zbog inertne politike prema Istoku i nespremnosti da prihvati zapadnu politiku detanta prema komunističkom taboru. Najzad je došlo do promene: 1967. godine objavljeno je da Nemačka smatra Minhenski pakt iz 1938. nevažećim, a zatim je predloženo da i Zapad i Istok smanje svoje vojne snage u Nemačkoj… Zapad je toplo pozdravio inicijativu 1967 – 1968. Međutim, u Moskvi, Varšavi i Istočnom Berlinu smatrali su to političkom agresijom, zbog čega je porasla međunarodna napetost i inicijativa Bona je odbijena. Kasnije se javilo tumačenje da je upravo ta inicijativa doprinela da se Sovjeti odluče na napad na Čehoslovačku.

Velika ironija savremene istorije je upravo ta činjenica da je zapadnonemačko "otvaranje prema Istoku", koje su iznudili nemački saveznici i liberalno mnjenje u samoj zemlji, imalo tako negativne posledice. Da Zapadni Nemci nisu toliko odlagali izmenu politike prema Istoku, komunistički režimi bi bili prinuđeni da potraže neki drugi, manje uverljiv pretekst da se mešaju u stvari svojih saveznika.

Sovjetska zona

Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina Berlin je bio u žiži napetosti između Zapada i Istoka u Evropi. Posle podele Nemačke, Zapadna Nemačka je Berlin smatrala jednom od svojih Lander, iako mladi Berlinci nisu bili obavezni da služe rok u nemačkoj vojsci; bilo je i drugih značajnih izuzetaka ne bi li se umirili Rusi. S druge strane, Istočna Nemačka je Berlin smatrala delom sovjetske zone i, prekršivši četvorozonski status grada, Berlin proglasili glavnim gradom.

Od 1947. godine komunisti osporavaju zakonsko pravo zapadnih sila da u Zapadnom Berlinu drže svoj garnizon, traže demilitarizaciju i neutralizaciju. Sovjetski ultimatum iz novembra 1958. godine zahtevao je da se okonča okupacioni status Zapadnog Berlina i da zapadne sile implicitno priznaju istočnonemačku vladu. Filip Vindzor je primetio da ultimatum ne predstavlja iznenadno odstupanje sovjetske politike, niti sadrži pretnju da će biti zaključen separatni mirovni sporazum s Istočnom Nemačkom. Taj novi elemenat Hruščov je uneo tek kasnije, kada je postalo jasno da zapadni saveznici nisu spremni na velike ustupke.

U drugoj polovini 1960. Sovjeti su pojačali pritisak, koji je dostigao vrhunac početkom leta sledeće godine. U julu, u jednom govoru na moskovskoj Vojnoj akademiji, Hruščov je objavio da će, zbog sve veće međunarodne napetosti, biti povučena odluka o smanjivanju brojnog stanja sovjetske armije i da će vojni budžet biti uvećan za jednu trećinu. Na sastanku Atlantskog pakta nekoliko dana kasnije jasno je rečeno da Zapad neće odustati od svog položaja u Berlinu; Francuzi su otvoreno izjavili da nemaju nameru da priznaju NDR.

Istočnonemački čelnik Ulbriht je dao izvesna obećanja zapadnim saveznicima ako Zapadni Berlin postane neutralan, ali je u isto vreme svojim sunarodnicima objavio da će, odmah posle zaključenja separatnog mirovnog sporazuma, njegova vlada preuzeti i zapadni Berlin. Džon Makoj, bivši američki visoki komesar u Nemačkoj, stigao je u Moskvu 16. jula kao lični izaslanik predsednika Kenedija. Iz razgovora sa Hruščovom bilo je jasno da nije moguće postići dogovor. Ni Italijani nisu imali više uspeha u svojim pregovorima.

Burna noć 13. avgusta

Onda je, prve nedelje avgusta, Hruščov stupio u akciju. Na sastanku zemalja Varšavskog pakta odlučeno je da se zatvori granica između Istočnog i Zapadnog Berlina. Bio je to rizičan korak. Međutim, sovjetsko rukovodstvo je očigledno osećalo da ga mora preduzeti. S obzirom na to da su toliko dugo nastojali da se problem Berlina reši, morali su da pokažu bar neki napredak. Što se tiče Istočne Nemačke, bilo je hitno i neophodno. Nemačka Demokratska Republika trebalo je celoj Nemačkoj da pokaže socijalistička dostignuća. Međutim, ne samo da Zapadne Nemce nije privukla već je svake nedelje gubila više hiljada svojih građana, kojima se više dopadala sloboda i bogatstvo Zapada. Poslednje nedelje jula 1961. godine deset hiljada istočnonemačkih izbeglica pojavilo se u prijemnim centrima Zapadnog Berlina, a u toku samo jednog dana, 7. avgusta iste godine, prijavljeno je više od dve hiljade. Za NDR nije to bilo samo pitanje izgubljenog prestiža - ako se reka izbeglica ne zaustavi, istočnonemačka privreda biće paralisana. U dvema različitim prilikama, tokom juna i jula 1961. Ulbriht je još tvrdio da niko ne namerava da zatvori granicu i podigne zid. Međutim, komunistički rukovodioci sada su bili taoci sopstvene eskalacije berlinske krize; što veći pritisak, to šira reka izbeglica - svi su mislili da im je to možda poslednja prilika da pobegnu.

U noći 13. avgusta jedinice istočnonemačke armije zatvorile su sve prelaze iz Istočnog u Zapadni Berlin i narednih dana podignut je zid duž sovjetskog sektora. Bilo je to kršenje četvorozonskog statusa grada po kojem je prilaz svim delovima bio slobodan: Stanovnici Zapadnog Berlina i Zapadne Nemačke bili su u šoku. Odmah su zahtevane protivmere: neće valjda Zapad mirno da gleda tako očito kršenje međunarodnog zakona? Američki državni sekretar Din Pask osudio je podizanje zida, što su bez okolišenja učinili i predstavnici drugih zapadnih zemalja. U Bon i Berlin poslat je Lindon Džonson, tadašnji potpredsednik SAD, koji je pokušao da umiri Nemce izjavivši da komuniste čeka sigurna propast, jer su se suprotstavili silama istorije. U tom trenutku Nemce nije moglo da zadovolji pozivanje na daleku budućnost. Vrhunac uzbuđenja dostignut je sa vestima da su neki istočni Nemci poginuli pokušavajući da pređu granicu. Međutim, zapadne sile nisu bile spremne na vojni protivudar!

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.