Исламски поредак и насиље по потреби

Од Босне до Косова - Реисламизација Балкана (историјска позадина) V дио

Исламска декларација држи да не постоји начин да се донесу закони, као што то Запад жели, јер они доводе до корупције друштва. Нови исламски поредак би требало да обједини "вјеру и закон, васпитање и снагу, идеале и интересе, духовну заједницу и државу, слободну вољу и принуду". Шта значи насиље по потреби?

Секуларизам и национализам, производи тог страног тренда у образовању, обузели су мисли и срца нове генерације Муслимана. Народне масе које се нису потчиниле овим пролазним стварима које су Исламу стране, изабрале су равнодушност; али ако су правилно вођене, оне се могу подићи на организовану акцију подстакнуте "идејом која одговара њиховим дубоким осећањима, а то једино може бити исламска идеја", усађена од стране нове интелигенције која "мисли и осећа Ислам" и која би коначно "подигла заставу исламског поретка и заједно са муслиманским масама покренула акцију за његово остварење."

Овај нови исламски поредак би требало да обједини "веру и закон, васпитање и снагу, идеале и интересе, духовну заједницу и државу, слободну вољу и принуду", јер је "исламско друштво без исламске управе непотпуно и немоћно; исламска управа без исламског друштва је исто тако утопија или насиље". Ово, уствари значи, у венама других муслиманских фундаменталистичких програма, да би муслиманска држава требало да примени ("наметне") исламски поредак у ком би, по потреби, долазило и до спровођења насиља. Јер, према овом плану, а насупрот европском појму слободног друштва где је појединац високо цењен, Муслиман "не постоји као појединачни ентитет", и мора сам да ствара своју исламску средину да би преживео, мењајући свет око себе ако не жели да други промене њега.

Друштво према религији

Проглас држи да не постоји начин да се донесу закони, као што то Запад жели, јер они доводе до корупције друштва. Далеко је боље просвећивати народ и учити га да се покорава Aлаховом закону, јер ће ово ставити тачку на корупцију и безакоње које је узрок "несагласности Ислама са неисламским системом" те стога "не може бити ни мира ни коегзистенције између исламске вере и неисламског друштва и политичких институција".

Ово уствари значи да Муслимани не би требало да се потчињавају неисламској власти и да би требало да теже стварању једне у којој такво нешто не постоји, а услед претпоставке да "Ислам јасно искључује свако право или могућност деловања било које стране идеологије (која тобоже подразумева демократију, плурализам, толеранцију, слободу, једнакост итд.) на њеном терену". Резултат тога је да "не постоји ниједно место за лаичка начела, а држава би требало да буде израз моралних схватања (исламске) религије и подржавана од стране њих". У светлу ових начела која избегавају мистицизам и стагнацију и претпостављају право иновације да би се ствари прилагодиле било којем месту и простору, проглас даје и одређује дуге низове правила и прописа који би требало да воде појединца Муслимана у практично свим областима његовог друштвеног живота. Суштина његове оријентације је да:

Заједница вјерника

Исламско друштво не може бити засновано само на друштвеним или економским интересима, нити на било којим другим спољашњим, формалним чиниоцима друштва као заједнице верника; оно је засновано на религиозном и емоционалном виду удруживања. Овај елемент је најуочљивији и затворен је у џемат као основну јединицу исламског друштва.

Ово би у контексту Босне значило да је једино религијски засновано друштво, по узору на верска удружења (џемате) способно за живот, а за немуслиманска или за вишерелигијска и вишекултурална друштва у оквиру њега није дата никаква одредба.

Питање живота у таквој муслиманској заједници остало је неразјашњено. С једне стране, проглас обезбеђује "једнакост свих људи" и одбацује расне и класне поделе и груписања. Aли, ако је људска вредност одређена према нечијем "интегритету и духовној и етичкој вредности", а ови племићки квалитети су засновани на исламској вероисповести и систему вредности, онда неко може да се сматра вредним само ако је добар Муслиман. Ово је још наглашеније ако се концепт уммет-а, универзалне заједнице свих Муслимана, схвати ако "наднационалност муслиманске заједнице", чије границе одређују Ислам и Пан-исламизам: "Ислам одређује њене унутрашње, а Пан-исламизам њене спољашње односе", јер "Ислам је његова идеологија, а Пан-исламизам његова политика". Под Исламом аутор подразумева одређена ограничења у приватном власништву с циљем да се осигура правилна расподела добара, заснована на одредбама Курана. Враћање Зеката (давања милостиње, једног од Пет Стубова Вере) у статус друштвене обавезе, као некада, и примена куранске забране узимања камате, виђени су као средства постизања социјалне правде.

Потчињавање

Изетбеговић, у намери да успостави "Републиканско Начело", наиме, да власт не би требала да буде наследна, пориче његову сврху постављајући у исто време и Куранско "признавање апсолутне власти Aлаха, што значи апсолутно непризнавање иједне друге свемоћне власти", јер је "свако потчињавање створењу које подразумева непотчињавање Творцу, недопустиво." Ово би се, свакако, директно разгранало на читаво питање суверености, демократије, власти и моћи. У овој шеми појединац, "без обзира на људске вредности" мора да се покори исламском уређењу.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.