Islamski poredak i nasilje po potrebi

Od Bosne do Kosova - Reislamizacija Balkana (istorijska pozadina) V dio

Islamska deklaracija drži da ne postoji način da se donesu zakoni, kao što to Zapad želi, jer oni dovode do korupcije društva. Novi islamski poredak bi trebalo da objedini "vjeru i zakon, vaspitanje i snagu, ideale i interese, duhovnu zajednicu i državu, slobodnu volju i prinudu". Šta znači nasilje po potrebi?

Sekularizam i nacionalizam, proizvodi tog stranog trenda u obrazovanju, obuzeli su misli i srca nove generacije Muslimana. Narodne mase koje se nisu potčinile ovim prolaznim stvarima koje su Islamu strane, izabrale su ravnodušnost; ali ako su pravilno vođene, one se mogu podići na organizovanu akciju podstaknute "idejom koja odgovara njihovim dubokim osećanjima, a to jedino može biti islamska ideja", usađena od strane nove inteligencije koja "misli i oseća Islam" i koja bi konačno "podigla zastavu islamskog poretka i zajedno sa muslimanskim masama pokrenula akciju za njegovo ostvarenje."

Ovaj novi islamski poredak bi trebalo da objedini "veru i zakon, vaspitanje i snagu, ideale i interese, duhovnu zajednicu i državu, slobodnu volju i prinudu", jer je "islamsko društvo bez islamske uprave nepotpuno i nemoćno; islamska uprava bez islamskog društva je isto tako utopija ili nasilje". Ovo, ustvari znači, u venama drugih muslimanskih fundamentalističkih programa, da bi muslimanska država trebalo da primeni ("nametne") islamski poredak u kom bi, po potrebi, dolazilo i do sprovođenja nasilja. Jer, prema ovom planu, a nasuprot evropskom pojmu slobodnog društva gde je pojedinac visoko cenjen, Musliman "ne postoji kao pojedinačni entitet", i mora sam da stvara svoju islamsku sredinu da bi preživeo, menjajući svet oko sebe ako ne želi da drugi promene njega.

Društvo prema religiji

Proglas drži da ne postoji način da se donesu zakoni, kao što to Zapad želi, jer oni dovode do korupcije društva. Daleko je bolje prosvećivati narod i učiti ga da se pokorava Alahovom zakonu, jer će ovo staviti tačku na korupciju i bezakonje koje je uzrok "nesaglasnosti Islama sa neislamskim sistemom" te stoga "ne može biti ni mira ni koegzistencije između islamske vere i neislamskog društva i političkih institucija".

Ovo ustvari znači da Muslimani ne bi trebalo da se potčinjavaju neislamskoj vlasti i da bi trebalo da teže stvaranju jedne u kojoj takvo nešto ne postoji, a usled pretpostavke da "Islam jasno isključuje svako pravo ili mogućnost delovanja bilo koje strane ideologije (koja tobože podrazumeva demokratiju, pluralizam, toleranciju, slobodu, jednakost itd.) na njenom terenu". Rezultat toga je da "ne postoji nijedno mesto za laička načela, a država bi trebalo da bude izraz moralnih shvatanja (islamske) religije i podržavana od strane njih". U svetlu ovih načela koja izbegavaju misticizam i stagnaciju i pretpostavljaju pravo inovacije da bi se stvari prilagodile bilo kojem mestu i prostoru, proglas daje i određuje duge nizove pravila i propisa koji bi trebalo da vode pojedinca Muslimana u praktično svim oblastima njegovog društvenog života. Suština njegove orijentacije je da:

Zajednica vjernika

Islamsko društvo ne može biti zasnovano samo na društvenim ili ekonomskim interesima, niti na bilo kojim drugim spoljašnjim, formalnim činiocima društva kao zajednice vernika; ono je zasnovano na religioznom i emocionalnom vidu udruživanja. Ovaj element je najuočljiviji i zatvoren je u džemat kao osnovnu jedinicu islamskog društva.

Ovo bi u kontekstu Bosne značilo da je jedino religijski zasnovano društvo, po uzoru na verska udruženja (džemate) sposobno za život, a za nemuslimanska ili za višereligijska i višekulturalna društva u okviru njega nije data nikakva odredba.

Pitanje života u takvoj muslimanskoj zajednici ostalo je nerazjašnjeno. S jedne strane, proglas obezbeđuje "jednakost svih ljudi" i odbacuje rasne i klasne podele i grupisanja. Ali, ako je ljudska vrednost određena prema nečijem "integritetu i duhovnoj i etičkoj vrednosti", a ovi plemićki kvaliteti su zasnovani na islamskoj veroispovesti i sistemu vrednosti, onda neko može da se smatra vrednim samo ako je dobar Musliman. Ovo je još naglašenije ako se koncept ummet-a, univerzalne zajednice svih Muslimana, shvati ako "nadnacionalnost muslimanske zajednice", čije granice određuju Islam i Pan-islamizam: "Islam određuje njene unutrašnje, a Pan-islamizam njene spoljašnje odnose", jer "Islam je njegova ideologija, a Pan-islamizam njegova politika". Pod Islamom autor podrazumeva određena ograničenja u privatnom vlasništvu s ciljem da se osigura pravilna raspodela dobara, zasnovana na odredbama Kurana. Vraćanje Zekata (davanja milostinje, jednog od Pet Stubova Vere) u status društvene obaveze, kao nekada, i primena kuranske zabrane uzimanja kamate, viđeni su kao sredstva postizanja socijalne pravde.

Potčinjavanje

Izetbegović, u nameri da uspostavi "Republikansko Načelo", naime, da vlast ne bi trebala da bude nasledna, poriče njegovu svrhu postavljajući u isto vreme i Kuransko "priznavanje apsolutne vlasti Alaha, što znači apsolutno nepriznavanje ijedne druge svemoćne vlasti", jer je "svako potčinjavanje stvorenju koje podrazumeva nepotčinjavanje Tvorcu, nedopustivo." Ovo bi se, svakako, direktno razgranalo na čitavo pitanje suverenosti, demokratije, vlasti i moći. U ovoj šemi pojedinac, "bez obzira na ljudske vrednosti" mora da se pokori islamskom uređenju.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.