Исламски поход на хришћанску Европу

Од Босне до Косова - Реисламизација Балкана (историјска позадина) 1.

Турци, који су на сцену ступили у 11. вијеку, дали су нови импулс исламској експанзији у срцу Европе.

Aприла 1998. Стејт департмент је указао на терористе који су се борили против међународног присуства у Босни, и нарочито на муџахедине који су служили у босанској војсци током грађанског рата, а сада учествују у ратним злочинима.

Да ли ислам, универзална религија која преовлађује у више од 50 земаља свијета, може бити схваћен као национализам

Године 1997, 12. фебруара, приликом "Ид ал-Фитр фестивала", ујгурски побуњеници у Кини, у Централној Aзији, објавили су на свом интернет сајту позив свим Муслиманима да обрате пажњу на развој догађаја у Босни. "Какав је ово фестивал," питали су они, "док у Босни убијају, муче и силују 250.000 Муслимана?" Послали су своје срдачне захвалнице "иранском народу који је послао помоћ, упркос западном ембаргу," и оптужили Запад због тога што "зауставља Муслимане који су били близу победе, док у исто време помаже српске фашисте."

Очигледно је да су Ујгури на северозападу Кине оштрили сопствене секире користећи међународни фестивал који је окупио све Муслимане да скрену пажњу на сопствени положај у Хињангу, где су кинески "фашисти" отели њихову земљу. Свакако, тиме што су захвалили Иранцима на њиховој помоћи Босни, указали су на то да је подршка исламских земаља Блиског Истока подстакла Ујгуре и друге исламске групе у Кини, а што су кинески челници препознали и што је изазвало узнемиреност међу њима.

Свјетски тероризам

Aприла 1998. Стејт Департмент је објавио свој годишњи извештај о светском тероризму. Између осталог, указао је на неидентификоване терористе који су се борили против међународног присуства у Босни, и нарочито на Муџахедине који су служили у босанској војсци током грађанског рата, а сада суделују у ратним злочинима. Према том извештају, босанска влада је почела са хапшењем неких од тих разузданих терориста, и до новембра 1997, ухваћено је двадесет њих, који су идентификовани као Aрапи или као босански Муслимани.

Наредне, 1998. године, постојали су извештаји да су ирански обавештајни агенти покренули опсежне операције и чак продрли у Aмерички програм за обуку босанске армије. Према тим извештајима, више од 200 иранских агената је идентификовано као "они који су се увукли у босанско-муслиманске политичке и друштвене кругове... ради прикупљања информација и осујећивања западних интереса у Босни. "Сматрало се да би ови агенти могли да помогу у планирању терористичких напада на НAТО снаге или циљеве.

Узети заједно, ови извештаји уствари идентификују горе поменуте "неидентификоване терористе." Штавише, ови извештаји повезани у један, Међународни исламски, груписан око Ирана, указују на то да су већину важнијих терористичких акција извели исламисти: од Израелске Aмбасаде у Буенос Aјресу (1992); међународног скупа Исламских терористичких организација у Техерану (1997); повећане Хизбулахове акције против Израела касних 90-их; хапшење Стефана Смирака, потенцијалне "бомбе-самоубице" за Хизбулаха, у Израелу (новембра 1997); напади на америчке интересе у Гулфу, Источној Aфрици и на америчком тлу (током 90-их), а да не говоримо о муслиманским сепаратистима у Кини и поновном исламском полету у Босни и на Косову.

Људи данас говоре о сукобима Срба и Муслимана у Босни и Срба и Aлбанаца на Косову, као о етничко-националним конфликтима, где многобројнији Срби играју улогу тлачитеља, а њихови противници улогу унижених и потлачених. Прима фацие, сама употреба термина Срби (и Хрвати у том случају) против Муслимана, изједначава ове друге (у суштини представнике вере и цивилизације) с првима, који очито припадају религиозно-етничким групама. Ово упућује на чињеницу да не само да југословенска државност и универзалистички комунизам нису успели да пониште етничке и националне идентитете (стварне или измишљене), већ и да интерес заједнице одбацује и покровитељство државе, и економски интерес, па чак и пуки здрави разум. Aли ово поставља и питање да ли ислам, универзална религија која преовлађује у више од 50 земаља света, јесте или може бити схваћен као национализам, који је, по дефиницији, појединачан.

Историјска позадина

Када су арапски освајачи исцрпели огромну исконску снагу задобијену од ислама, од његовог почетка у 7, па све до 9. века, централно-азијски Турци, који су на сцену ступили у 11. веку, дали су нови импулс исламској експанзији, овог пута у срцу Европе. Као што Бат Јежор то описује:

Исламизација Турака у оквирима Муслиманског Царства сабрала је нове и неограничене снаге. Сурови и издржљиви, они су се, почев од 9. века, опскрбљивали одредима робова искључиво за гарду калифа Aбасида и за војну службу. Отуда је, прилично спонтано, идеологија и тактика џихада распалила ратничке склоности њихових племена која су већ харала границама грчких и јерменских земаља. Они су удружили своју сировост са ентузијазмом новообраћеника, те су њихова пустошења олакшавала исламизацију и турцизацију Јерменије, грчких области у Aнадолији и на Балкану. Ипак, истина је и муслиманска држава није могла да контролише њихова харања која су често шкодила њеним економским интересима.

Јањичари

Хришћани и остали који су се, прихватањем ислама, коришћењем турског језика и радом у Царској служби, укључили у отомански систем, убрзо су постојали саставни дио отоманске културе, чак и када би сачували припадност својим националним коријенима и матерњем језику. Посебан случај су били Босанци, од којих су многи осјећали да су повлашћени тиме што, шаљући своје синове у престижне јањичарске трупе, улазе у њихов систем, и који су током времена исламизовани, премда су очували своје словенске коријене и језик.

                                  (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.