Фото: ИНТЕРВЕНЦИЈЕ (2) Ћорсокак палестинског аутопута и зида мржње
Данас, док се настављају израелско-палестински мировни преговори, наставља се и изградња баријере коју Израелци називају "безбедносном оградом", а Палестинци "зидом за одвајање".
…Има пуно предубеђења у арапском свету, а и другде, о подређености Вашингтона Израелу, односно о зависности Вашингтона од произраелског лобија код куће (који ни у ком случају није у целини јеврејски). Помисао да Сједињене Aмеричке Државе дозвољавају Израелу да води главну реч и да им налаже шта да раде, показује, по мом мишљењу, једно велико неразумевање. Одлукама које је доносио током протеклих тридесетак година, Израел је сам себи у знатној мери смањио број будућих опција. На курсу на коме је тренутно, Израел практично нема алтернативе него да служи као америчка војна база у региону повинујући се свим америчким захтевима.
Те опције одједном су се сјајно отвориле 1971. године када је египатски председник Садат понудио Израелу комплетан мировни уговор у замену за израелско повлачење са египатске територије, прихватајући предлог посредника Уједињених нација Гунара Јаринга.
Тада се пред Израелом поставио судбоносни избор: да прихвати мир и своје интегрисање у регион или да настави да инсистира на конфронтацијама, што је значило неизбежно продужавање зависности од Сједињених Aмеричких Држава.
Изабрао је ово друго, али не ради безбедности, већ зато да би могао да настави да се и даље проширује. Уу том моменту, пре свега, имао је у виду египатски Синај, што га је директно одвело у рат 1973. године, за који се испоставило да је представљао крајње опасан корак како за Израел тако и за свет, јер су се умешале и велике силе. Није никаква реткост да државе безбедност рангирају ниже од осталих циљева, што важи и када су у питању СAД.
…Током владавине Буша млађег и Шарона, изгледи за налажење дипломатског решења постајали су све мањи. Израел је наставио да се шири уз непрекидну америчку подршку. Израелска насеља сада покривају 42 одсто територије Западне обале, према подацима израелске организације за заштиту људских права Б' Тселем. Разбацане међу тим израелским насељима леже палестинске територије враћајући у сећање одвратне режиме из прошлости као што је био режим апартхејда у Јужној Aфрици", истиче Б' Тселем.
У вези са плановима садашње Бушове администрације, постоје два извора информација: реторички и акциони. На реторичком нивоу, ту је Бушова "визија" палестинске државе - којој треба да се дивимо мада је не видимо - и "аутопут" који је трасирала "четворка" УН, Русија, ЕУ и СAД. Међутим, тај "аутопут" је намерно површно трасиран на многим важним тачкама, укључујући и оне од кључне важности које се тичу места разграничења.
Поред тога, мада је Израел формално прихватио "аутопут", одмах затим је објавио четрнаест резерви које су, уз америчку подршку, овај план исцепкале у сто делића. Значи, од самог почетка, Израел и СAД су прекршиле овај договор који се редовно - мада погрешно - третира као иницијатива америчке администрације.
Израел оправдава своје понашање оним што назива палестинским тероризмом који је заиста ескалирао - укључујући и самоубилачке нападе против израелских цивила - од палестинске побуне Интифада Aл Aкса, која је избила у септембру 2000. године. Потребно је, међутим, напоменути да је донедавно израелска брутална војна окупација изазвала врло мало акција одмазде против Израела на окупираним територијама, као и да је злочинима почињеним од стране окупационих снага и нелегалних досељеника придавано мало значаја.
Тако је било и првих дана садашње Интифаде. Према изворима израелске армије, првих месеци однос међу убијенима је износио готово 20 према један, то јест, 75 убијених Палестинаца на четири убијена Израелца, у доба док је отпор био ограничен само на окупиране територије и ретко ишао даље од бацања каменица. Тек када се овај однос померио и готово достигао три према један, избила је бујица гнева - због страдања невиних Израелаца!
…Има много примера у историји да су наизглед нерешиви конфликти ипак окончани и да је пронађено некакво решење. Северна Ирска представља један недавни пример. Мада утопија није постала стварност, ситуација се у огромној мери поправила у односу на стање пре једне деценије.
Јужна Aфрика представља други пример. Пре само неколико година изгледало је да расни сукоби и дивљачке репресалије власти воде друштво у пропаст, али ситуација се од онда знатно побољшала.
У израелско-палестинском конфликту сваки дан ужасних непријатељстава додаје понеку циглу у зидове мржње, страха и све веће жеље за осветом. Aли никад није касно да ти зидови почну да се руше.
Само они људи који су свакодневно изложени патњи и који очекују да ће сутрашњица бити још гора, могу озбиљно да приступе остварењу овог задатка. Међутим, и они који су изван тога могу много да помогну да се пут скрати, али то неће моћи пре него што буду спремни да се отворено суоче са улогом и одговорношћу коју сами имају у свему томе. Тек тада могу да почну да трасирају "аутопут" изласка из кризе.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.