ИЛИРСКA ПИСМA - ПИСМО СЕДAМНAЕСТО - Пад Никшића

Опсада Никшића била је дуга због слабости црногорске артиљерије, али појавио се грчки брод на мору, пришао и искрцао четири топа - два Крупова дванаест и по фунтовњака - све руски дар Кнежевини.

Крупови топови упућени из Русије, који су стигли на положај, убрзали су ослобађање Никшића од отоманског ропства. Никшић, стари српски Оногошт епске славе, поново је у хришћанским рукама!

*********************************

Живео књаз Никола! Нека живи књаз Никола! Наша мала Илијада је завршена и после четири стотине година под отоманским ропством и управо после четрдесет дана опседања -

Никшић, стари српски Оногошт епске славе, поново је у хришћанским рукама!

Опсада је била дуготрајна због слабости црногорске артиљерије, али пре неколико дана појавио се грчки брод код аустријског пристаништа Кастел Ластве, пришао и искрцао четири топа - два Крупова дванаест и по фунтовњака - све руски дар Кнежевини. Због овога су аустријске власти из Кастел Ластве телеграфски тражиле инструкције од Котора. У међувремену, док се чекало на одговор, у аустријски град су се са планина спустила два батаљона Црногораца - свега око хиљаду људи - и, уз помоћ околних Паштровића, победоносно одвукли топове у своја брда.

На Цетињу се сматрало да је читава ствар изведена уз потпуно и тајно шуровање с Aустријом. Чим су Крупови топови упућени из Русије стигли на положај, догађаји су убрзани.

Скендер-бег молио за примирје

Већ у уторак, 4. септембра, пристигли топови су произвели такав утисак да је турски командант Скендер-бег, Мађар по рођењу, молио за примирје. Кнез је прихватио предлог под условом да гарнизон за време паузе разматра питање нужне предаје. Надајући се још увек помоћи Хафис-паше, Турци су обновили непријатељства и током ноћи поново окупирали врх Петрове Главице. Овај је положај раније заузео један црногорски батаљон, али га је по кнежевој команди напустио, "јер је то извео без наређења".

Тако је сада Петрова Главица морала да се поново заузима, али не без губитака. За постизање овог задатка биле су одређене две групе од по 150 људи, са трећом исте јачине као резервом. Стваран напад био је поверен групи под командом капетана Симонића, док је других 150 људи заваравало непријатеља на супротној страни брда.

Око пола сата после пола ноћи јужни одред Симонићев ступио је у напад, док је, ради изненађења, са црногорских положаја осипана ватра преко њихових глава. Сада је нападна група прелазила преко великог поља засијаног кукурузом и меци њихових пријатеља звиждукали су у непрестаном пљуску изнад њихових глава.

Турци су, изгледа, осетили опасност и нису одговарали ниједним пуцњем. Црногорци су били надомак непријатељских положаја, свега педесет корака далеко, и тада их је непријатељ приметио. Са врхова стена јекнуо је узвик:

"Aлах! Aлах" и на нападачку групу осула се убиствена ватра какву Црногорци нису дотад никад осетили. Црногорци су одговорили заносним покличем: "Црногорци напред!" и јурнули још неких двадесет корака кроз олују куршума. Пре него су одговорили добро управљеном ватром, погинуло је десет и рањено седамнаест људи. Другим својим покличем "Црногорци" јавили су својој браћи да су се докопали камењара. И већ следећег момента Црногорци су се пентрали као козе на турски положај.

С Турцима прса у прса

Сада је већ било завршено са Турцима, јер се нису могли рвати са Црногорцима у борби "прса у прса" на домаћем црногорском камену, и браниоци су побегли у нереду ка граду, оставивши осамнаест мртвих на Петровој Главици.

Црногорци су могли искористити насталу збрку и заузети Никшић на јуриш. Видевши опасност и плашећи се нових изненађења, турски командант је прибегао нужном паљењу двају великих магазина. Ватра је убрзо осветлила камениту Петрову Главицу и друга упоришта непријатељске опсаде скоро дневном светлошћу.

Црногорци су били задовољни да остатак ноћи проведу у изградњи грудобрана дуж стрмина освојеног гребена које су окренуте Никшићу. Турци су у међувремену сјајно употребили артиљерију, разбили две црногорске батерије и убили или онеспособили у једној седам артиљериста, а у другој само једног.

Тако се завршила последња озбиљна борба током опсаде Никшића. Кад је свануо дан, нашли су се Турци и Црногорци толико близу да су могли разговарати. Тада се десила и једна од оних чудних епизода старога света - само мало у складу са модерним и научним ратовањем - којима је обиловала опсада Никшића. Ратници на обе стране могли су се чути како певају баладе које су сами састављали и у њима сликали "подвиге" својих хероја или "јунака" и исмејавали непријатељске поразе. Ови подвизи незнабошца и хришћанина подједнако нас враћају натраг, до Aкре и Aскалона.

Пре само неколико дана један силан Црногорац, човек необично храбар, свештеник и ратник старога, сјајнога стила, неки поп Мило, одјахао је ка турским редовима и позвао којег било неверника да му изађе на мегдан! Одмах се позиву одазвао један никшићки Турчин. Никшићани се сматрају Турцима, иако су чистокрвни Словени, као и њихови противници.

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.