ИЛИРСКA ПИСМA - ПИСМО ПЕТНAЕСТО - Мирнодопске лике Црне Горе у ратно доба

Овдје није било ни трага од тупог и притворног изгледа који у свим покрајинама издваја поданичку турску рају, од оног неизбрисивог жига понижавања што се види на онима које је он једном притискао!

Седам стотина Црногораца погинули су у борби на Крстацу, кад су четири црногорска батаљона читав дан одолијевала свој војсци Сулејман-паше и напустила свој положај под притиском петнаест пута надмоћније силе

************************************* 

Путник мора, да би продро до орловских тврђава Црне Горе, одакле се отвара необично редак спој визија најнежније и најужасније панораме, да савлада високи и стрми планински гребен. Чим отпочнете пењање "цик-цак" путем уз претерано стрме врлети "Sella Gore", непосредно испод вас леже стари венецијански бедеми Котора, а даље, из птичије перспективе, шири се поглед на његову дивну Боку, повезану узаним каналом с отвореним Јадраном, обгрљену планинским рукама, заклоњену и обавијену тамним и моћним каменитим

и шумовитим кривинама.

Доле, у подножју, трепераве воде мирног и зеленкастог језера. И свуда около тога пространства цвета тако богата и бујна вегетација која је по свом обиљу више тропска него она около језера Комо или Гарде.

Овде су гајеви лимуна, наранџе, мирте, грмља румених олеандера, пузавих и бујних цветова, алеја и величанствених палми, које немају такмаца пре афричких обала. Јуче на путу из Суторине, приближавајући се Херцег-Новом, такозваној "Српској Ници", прошао сам између зелених ограда. Сваки њихов жбун био би украс за енглески врт.

Слике понижавања

Поред пута дижу се џиновске лозе павита. Њихови чудесно црвени сплетови измешани су петељкама белих ладолежа, чији би цветови могли послужити за вазне. Ту су обилно висили снежнобели цветови дивљих ружа, а изнад њих, са зажареним скерлетним звонцима, ширили су се као мирта лиснати шипкови.

Оваквим призором "занет као страшћу" путник окреће свој поглед одоздо, од мора сличног језеру, горе, ка висинама које према Јадрану образују планинске вратнице Црне Горе. Никакав контраст не може бити надмоћнији. Изнад вас нема ништа сем голих каменитих стрмина и ужасних литица, у којима је исклесана "цик-цак" стаза све до висине од четири хиљаде стопа, одакле доле гледате на море.

Свеж планински поветарац шапуће вам да већ газите слободну црногорску земљу. Какву земљу! На њој, у овој пустињи голог камена, нема паше ни за планинску козу! Чим пређете планинску границу, већ сте ступили у мало Кнежевство. И сама стаза све је суровија и као да вам говори да је принцип црногорског државништва да приступна стаза не сме бити угодна војној монархији која пружа своју лакому руку доле дуж јадранског приморја.

Каткада поред нас прођу црногорски сељаци, већином неборци, младићи и жене. Воде доле мазге, да на пазару ван которских врата купе кукуруз и друге потребе. Жене и деца обављају "транспортну службу" Кнежевине! Они су сирови и јаки. Њихова је одећа већином црних и сиво-белих боја. Жалосне су то крпе према ношњи сјајне сељачке гомиле на бокељском и дубровачком тржишту, где се види мало венецијанске окретности и крвна мешавина са италијанским равничарима. Међутим, лица свих, нарочито младића, носила су смео и искрен израз који даје само слобода.

Овде није било ни трага од тупог и притворног изгледа који у свим покрајинама издваја поданичку турску рају, од оног неизбрисивог жига понижавања што се види на онима које је он једном притискао, баш као што се виде "три слова" на челу лопова!

Ускоро сам чуо тиху и монотону мелодију, која се каткада губила између врхова и опет наново одзвањала. Погледао сам горе и видео да мелодија долази од једне нове црногорске поворке жена и мазги. Спуштајући се полако низ падину, жене су певале чудну и болну песму која је одзвањала тугом и жалошћу. И, заиста, то је била песма тужбалица!

Јунаци са Крстаца

Жене су, рекли су ми, оплакивале седам стотина Црногораца. Они су пре три дана погинули у борби на Крстацу, кад су четири црногорска батаљона читав дан одолевала свој војсци Сулејман-паше и напустила свој положај под притиском петнаест пута надмоћније силе, али тек пошто је трећина њихове одане групе пала мртва и рањена на камен, поред пет Турака на сваког Црногорца.

Турски губици око Крстаца износили су најмање две хиљаде људи. Овакво јунаштво није усамљено у аналима ове Црне планине и њихов песник може да пева: 

Не бели се пена у обалу,

Већ црвени крвца на камену,

Турска крвца на нашем камену. 

Чим човек избије преко граничног каменог бедема ове херојске земље, одмах га одушевљава мисао да још и сада море турског варваризма немоћним таласима запљускује околно стење, одбијајући се крваво натраг.

Овај малени народ болно осећа своје губитке, али нико толико оштро и болно колико сам кнез. Он гледа своје поданике као на своју децу, и то на такав начин који цивилизоване земље ускоро не могу да схвате. Можда не изгледа сувише велик губитак од седам стотина погинулих и рањених, али, сразмерно укупном броју становништва, то је велико проливање крви.

                                     ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.