ILIRSKA PISMA - PISMO PETNAESTO - Mirnodopske like Crne Gore u ratno doba

Ovdje nije bilo ni traga od tupog i pritvornog izgleda koji u svim pokrajinama izdvaja podaničku tursku raju, od onog neizbrisivog žiga ponižavanja što se vidi na onima koje je on jednom pritiskao!

Sedam stotina Crnogoraca poginuli su u borbi na Krstacu, kad su četiri crnogorska bataljona čitav dan odolijevala svoj vojsci Sulejman-paše i napustila svoj položaj pod pritiskom petnaest puta nadmoćnije sile

************************************* 

Putnik mora, da bi prodro do orlovskih tvrđava Crne Gore, odakle se otvara neobično redak spoj vizija najnežnije i najužasnije panorame, da savlada visoki i strmi planinski greben. Čim otpočnete penjanje "cik-cak" putem uz preterano strme vrleti "Sella Gore", neposredno ispod vas leže stari venecijanski bedemi Kotora, a dalje, iz ptičije perspektive, širi se pogled na njegovu divnu Boku, povezanu uzanim kanalom s otvorenim Jadranom, obgrljenu planinskim rukama, zaklonjenu i obavijenu tamnim i moćnim kamenitim

i šumovitim krivinama.

Dole, u podnožju, treperave vode mirnog i zelenkastog jezera. I svuda okolo toga prostranstva cveta tako bogata i bujna vegetacija koja je po svom obilju više tropska nego ona okolo jezera Komo ili Garde.

Ovde su gajevi limuna, narandže, mirte, grmlja rumenih oleandera, puzavih i bujnih cvetova, aleja i veličanstvenih palmi, koje nemaju takmaca pre afričkih obala. Juče na putu iz Sutorine, približavajući se Herceg-Novom, takozvanoj "Srpskoj Nici", prošao sam između zelenih ograda. Svaki njihov žbun bio bi ukras za engleski vrt.

Slike ponižavanja

Pored puta dižu se džinovske loze pavita. Njihovi čudesno crveni spletovi izmešani su peteljkama belih ladoleža, čiji bi cvetovi mogli poslužiti za vazne. Tu su obilno visili snežnobeli cvetovi divljih ruža, a iznad njih, sa zažarenim skerletnim zvoncima, širili su se kao mirta lisnati šipkovi.

Ovakvim prizorom "zanet kao strašću" putnik okreće svoj pogled odozdo, od mora sličnog jezeru, gore, ka visinama koje prema Jadranu obrazuju planinske vratnice Crne Gore. Nikakav kontrast ne može biti nadmoćniji. Iznad vas nema ništa sem golih kamenitih strmina i užasnih litica, u kojima je isklesana "cik-cak" staza sve do visine od četiri hiljade stopa, odakle dole gledate na more.

Svež planinski povetarac šapuće vam da već gazite slobodnu crnogorsku zemlju. Kakvu zemlju! Na njoj, u ovoj pustinji golog kamena, nema paše ni za planinsku kozu! Čim pređete planinsku granicu, već ste stupili u malo Kneževstvo. I sama staza sve je surovija i kao da vam govori da je princip crnogorskog državništva da pristupna staza ne sme biti ugodna vojnoj monarhiji koja pruža svoju lakomu ruku dole duž jadranskog primorja.

Katkada pored nas prođu crnogorski seljaci, većinom neborci, mladići i žene. Vode dole mazge, da na pazaru van kotorskih vrata kupe kukuruz i druge potrebe. Žene i deca obavljaju "transportnu službu" Kneževine! Oni su sirovi i jaki. Njihova je odeća većinom crnih i sivo-belih boja. Žalosne su to krpe prema nošnji sjajne seljačke gomile na bokeljskom i dubrovačkom tržištu, gde se vidi malo venecijanske okretnosti i krvna mešavina sa italijanskim ravničarima. Međutim, lica svih, naročito mladića, nosila su smeo i iskren izraz koji daje samo sloboda.

Ovde nije bilo ni traga od tupog i pritvornog izgleda koji u svim pokrajinama izdvaja podaničku tursku raju, od onog neizbrisivog žiga ponižavanja što se vidi na onima koje je on jednom pritiskao, baš kao što se vide "tri slova" na čelu lopova!

Uskoro sam čuo tihu i monotonu melodiju, koja se katkada gubila između vrhova i opet nanovo odzvanjala. Pogledao sam gore i video da melodija dolazi od jedne nove crnogorske povorke žena i mazgi. Spuštajući se polako niz padinu, žene su pevale čudnu i bolnu pesmu koja je odzvanjala tugom i žalošću. I, zaista, to je bila pesma tužbalica!

Junaci sa Krstaca

Žene su, rekli su mi, oplakivale sedam stotina Crnogoraca. Oni su pre tri dana poginuli u borbi na Krstacu, kad su četiri crnogorska bataljona čitav dan odolevala svoj vojsci Sulejman-paše i napustila svoj položaj pod pritiskom petnaest puta nadmoćnije sile, ali tek pošto je trećina njihove odane grupe pala mrtva i ranjena na kamen, pored pet Turaka na svakog Crnogorca.

Turski gubici oko Krstaca iznosili su najmanje dve hiljade ljudi. Ovakvo junaštvo nije usamljeno u analima ove Crne planine i njihov pesnik može da peva: 

Ne beli se pena u obalu,

Već crveni krvca na kamenu,

Turska krvca na našem kamenu. 

Čim čovek izbije preko graničnog kamenog bedema ove herojske zemlje, odmah ga oduševljava misao da još i sada more turskog varvarizma nemoćnim talasima zapljuskuje okolno stenje, odbijajući se krvavo natrag.

Ovaj maleni narod bolno oseća svoje gubitke, ali niko toliko oštro i bolno koliko sam knez. On gleda svoje podanike kao na svoju decu, i to na takav način koji civilizovane zemlje uskoro ne mogu da shvate. Možda ne izgleda suviše velik gubitak od sedam stotina poginulih i ranjenih, ali, srazmerno ukupnom broju stanovništva, to je veliko prolivanje krvi.

                                     ( Nastaviće se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.